Učitelj

625

шином , барем стрњике су тако казивале, јер покошене изгледаху као чешаљ. Села су величанствена, — боља од маџарских, и пуна су цркава.

Што даље на запад, то се све више виђа шећерне репе. И клима је већ ладнија, што казује посејана елда и ситни, кржљави, кукурузи. — Још мало пак ћемо стићи у Беч, у центар аустроугарске царевине. Жељезница јури као беспа, а ми само издрљимо несите очи, па једнако погледамо на Беч, али од Беча ни корова. Ено, у даљини указује нам се нека тамна, нејасна и бледа, слика од австиње, која је вековима давила народе, а нарочито Оло-

вене. Та аветиња то је — Беч. Срца су нам све живље лупала због жеље да угледамо чувени Беч, на кога се Турци од 1699. године једнако —- бече. Једнако пролазимо кроз предграђа бечка,

једнако посматрамо околне баштованџинице, које су дивно уређене, као у каква слика. Друмчији им је распоред поврћа, друкчији начин наводњавања, све друкчије од како смо зашли у Беч, и од кад кроза њ путујемо; — кад ћемо доћи на тај цептрални колодвор 2 Колико станица прођосмо, колико пута стадосмо, већ помислисмо да томе Бечу нема краја. О шта је шина, кола, гвожђа, шлипера, станица , грађе, точкова — тушта и тма. Идемо, идемо, али вема централне станице. Баш пам се досади. Горе нам је било овде, путујући кров предграћа бечка, него целим путем. Итичекивање једи човека.

У Бечу нисмо се дуго задржавали, У вече у 8 сати стигли смо, а у 97, кретосмо се. Допекле видело се куда путујемо, а после једзлог сата паста мрак, и ништа се пе виђаше. Од Беча настају брдовита места, по којима се зелене четинари : јеле и борови. То су весници оштрије климе. Пошто смо од Беча до иза Салцбурга ноћу путовали, а при повратку ударисмо другим путем, то ће овај предео остати без путописа. Линц и Сазцбуру не виђех.

Од бацбурга пастајс Тирол; писам га целог видео због ноћњег путовања, али и опо што видех очара ме. Са пајнећим усхићењем пшишем о овој рајској земљи. После Париза и Швајцарске Тирол ми је пајлепшу успомену оставио, — најпријатнији упсчатак оставио. Ке не уме да престави у глави, у мислима рај. нека иде у Париз, Швајцарску п Тирол. Ово је земља благословена, која, се угиба под вредџим и умешпим народом тиролским. Ово је канда природа изабрала, да стави људе на искушење, дг покажу јесу ли достојни своје мајке. У Тиролу — вредно је да се спомене — Гастајн и једно језерце: „Цел-ам-зе,“ чија је околипа тако романтична, тако дивна, да путник незна шта пре да хвали. Не знаш шта је лешпе: или зелено језерце, што путника изненађава, или оно 'алписко зелепило или онај дивни пут поред њега. Овако рајску лепоту места, кадри су да опишу само песници и живописци.

Не знам баш од кога места, од Салбурга кад се пође, настају тиролски Алпи; али и онај део што видох мора заволети и највећи човекомрзац. Оног дана када путовасмо кроз тиролске Алпе бејаша магла и хладно, али у јутру се поче растурати и разређивати, те тако оближња околина могла је се видети. Да није било магловито, ми би уживали још већу лепоту. Кроз маглу стрчали