Učitelj

629

водене животиње. Засићени вратисмо се опет у чаршију. Прођосмо кров њихове улице; сваки од час купи по нешто за успомену, па се тада кретосмо за политехнику. Испесмо се уз брдо на жељез ници, и уђосмо у величанствену зграду, (политехпичку). Прођосмо кров неколико соба, али како не нађасмо вође, нисмо бог зна шта ни видели. Попесмо се на горњи бој, и пред нама се указа дивна панорама: језеро, Алпи, села поред језера и вароши. Нас обузе нека милина, и после малог уживања вратисмо се у варот. Овде су речи неме. Вештачка кичица могла би да оживи ове мртве речи.

Цирих није огромна варош: он је растурен, тј. куће му нису млого сабијеве једна уз другу. Природне је лепоте више но вештачке. Становници су му врло благи, питоми, разборити и чисти. Као год што у Маџарској прво падне у очи дивљачно.т њеног становлиштва, тако овде пада у очи питомост, благост. Људи кад се разговарају, рекао би као да шапућу. Кад се уђе у њихов хотел, не чује се као код нас ларма, церекање, викање, него је така тишина као кад се нешто тајно ради, договара. Овде свуда наилазиш на анђелску питомост, благост, братску предусретљивост, пријатељску помоћ, паметну уредбу, природно понашање. Ово је земља светаца.

Крај језера у вароши стоји поносито статуја Улриха. Цвинглија; у једној руци држи јеванђеље, а у другој мач; лице му је сурово. Ко неће с њим, мора с мачем. Кад се човек сети прошлости, кад се опомене оног мора од проливене крви због вере, онда, тек види да човештво напредује. — У Цириху је пуно резарије; то баш и карактерише ову земљу. У излогу једне трговине видох изрезану од дрвета Ајфелову Кулу. Кроз Цирих тече Лимат, отока језерска, која се пигде у земљопису не спомиње. Лимат је брз, и ако св чини да тече по равници. Баш на самој ћуприји на Лимату продаје се зелен и вође. Продавница нема; него сваки је продавац утврдио за свој сто повећи амрел, те му јеспап чува од кише и сунца. Овде, у Цириху има и једна стара католичка црква, али изнутра је не посматрах. Варош је чиста. Цена је умерепа и утврђена. Овде је поштење правило, а непоштење изузетан.

Дођосмо на ручак. (то се постави. Место убруса од конца, добисмо од хартије. То је Швицерка учинила да пас мало насмеје. И замстг слатко смо се насмејали, После смеја настаде ручак После малог одмора кретосмо се на језеро. За успомену провозасмо се по језеру, али како киша поче прскати напустисмо возање и опет одосмо у варош.

У очи 1. Августа кретосмо се ноћу из Цириха за Париз. До Дела, (на Француском земљишту) путовали смо ноћу. Одавде до Париза путовали смо дању, и то по дана. Све је друкчије. Поља равна, родна, окићена шумом највише вештачком, Њиве се отегле као гладне године, изоране су све стрњике. Косачи косе стрмнину, а иза њих не остаје откос него руковети — тако су им удешене косе. Сваки пут кадгод махне косач косом, накоси руковет.

Највише нас зачуђавају Францеска села. По дана путовах кроз Францеску, и нигде не видох села као наша. Сва њихоза села, изгледају као наше вароши. Куће су од тврдог материјала; неке су