Učitelj

654

извале у кревет. — Једног јутра (рано) видох једну породицу доручкује: неколико киФла и бутелу вина, Без вина Францез не седа. да, једе.

Парижани су врло живи, здрави, окретни, љубазни, темељити, чисти, учтиви и духовити. Млого вина пију и меса једу, па им и. то помаже, да такви буду. Не сећам се да сам у целом Паризу видео чкољава, бледа и слабуњава Францеза.

Оријенталац се мора прво осрамотити, па онда задивити необичном поштењу Парижана. Овде је поштење правило, а непоштење изузетан; док напротив код нас је обрнуто. Цењкања назлег нема. Свака ствар и стварчица има одређену цену, која је на њој самој написата. Н. пр. ја сам пазарио један шешир. Шеширџија одреза као на пању. Ја му понудих мању цену, и помицао сам је“ унапред; али шеширџија ни маћи. Ја га оставим — тврдим пазар— и одем; међу тим он ни бригеша, — био је са свим Флегматичан. То сам још једном пробао, па исти резултат. Диван обичај. А нашег циганлука нема нигде. Можете послати и најмање дете, а можете послати и највећу будалу, да вам купи најфинију ствар, па сте сигурни да ћете бити услужени као и сами кад би отишли. Овде можете са свим ћутећи пазарити. Станте пред излог, изберите ствар, прочитајте цену, уђите у дућан, пружите прст, цлатите — и отпдите.

Предусретљивост је код Парижана, необична. Њихово опхођење према свима па и према дивљачким народиуа колонија усхићава свакога. Често се види Парижанка како је застала код неког Црница, Анамићанина или неког Индијанца, коме ми не би узели. орах из руку, па се слатко разговара, а при поласку пружи му руку, и обећа да ће опет доћи на разговор. Па како онда да не приволе дивљаке ;

„Ред и поредак.“ Ни чему се више странац не диви, колико дивном реду и поретку. Стотинама хиљада лица једнако јури по улицама, изложби, булеварима, циркусима, операма — па никаквог. нереда. Свет је дивно дисципликован; он разуме своја права и дужности, па све иде као намазано. Ми странци у почетку збупимо се, и рекли би сад ће нас прегазити Фијакер или омнибус или транвај: после неколико дана навикнемо се на ред њихов, и иде нам лакше, — не зверамо сваки час. Замислите пуно улица, булевара, шеталишта, и свуда туда свет врви: пешке или на Фијакеру,и у томе мору од света и кола иде све као у механизму. Свет је питом и учтив, и жандар, који је пштомији од највећег нашег чиновника, само опомене грешника, и ствар свршена. Н. пр. пред циркусом или опером света се страшно млого скрка, али и ту каои овуда иде све по реду. Ко први дође, стане у ред, онај што доцније дође опет до њега, и тако. се ређају као ждралови кад путују: уреде се све 2 и 2 или 4 и 4. Све то иде само по себи без псовања, гурања и батина. По свима улицама, изложби, циркубима итд. има пуно жандарма, али су просто непотребни. Њихова, се реч слуша као пајвећег чиновника, а то значи да су свети жандар паметни. Код нас нпти жандари нити опет публика разумеју своја права и дужности, па за то се дешавају ексцеси и с