Učitelj

ДЕЧИЈЕ ИГРЕ 38

Пошто се одберу играчи, погоде се на по колико ће да се играју на по једно зрно, на по два, три, итд. По том свак да по толико зрна, на по колико се играју, и наместе сва зрна у један ред, један прст раздалеко зрно од зрна. Сад се измакну два три корака од реда, у правцу одвесном на ред и траже сваки себи место, одакле ће да бије, мећући леву ногу на место, и говорећи: „Ја ћу одавде.“ Пошто свеки нађе себи место, у линији један за другим, слободно је свакоме да мења место, ал само на даље, а на ближе не. Пошто већ неће више нико да мења, место, онда сваки забележи своје место, начлнив у земљи једну браздицу тамо, где ву били прсти од ноге, па се макну у страну. Онај, што је најдаљи тај је први, ближи од њега је други, још ближи је трећм, итд., а најближи је у њима. Најближи сад иде к реду, и такне један од два крајња ораха, који оће, и каже: „Ово је глава“ — а онај други је крај реп. Сад остали бију, и то најпре први, па други, па редом. Бије се врлемом, патрлемом — то је одабран орах, ал пе по величини, но по округлини. Бије се испод руне, и то котрљајући. Онај, што бије, сагне се, па котрљне врлему к реду тако, да иде право, тамо ближе ка глави, и да не поскакује гредом. Ако не удари ни један орах у реду, нема му ништа, није убио ништа. Ако удари неки орах у реду, узима њега и оно од њега к репу. Ако удари главу носи, узима све, цео ред. Недометак има право да бије по други по трећи шут — више од трипут нема. Опо, што остане неубивено, узима све онај, што је у њима, а и не бије. =

По том се на ново меће, на ново траже места, и на ново бије.

24 Грозд. (Прибележено у Трстенику). Простора треба десетак корака у дужину, и неколико у ширину. Место је обично близу зида, или честе ограде, да не лете ораси далеко. — Играју махом одраслији. Број играча је произвољан. — За ову игру треба ораха, и једна трновита гранчица од % до 4 педи висине. Сваки трнић и гранчица на тој грани зашиље се, а зашиљи се и дебло од те гране, да се може побости у земљу. Игра се у јесен, кад узру ораси. Ову је игру измислио, како кажу деца, г. 1881 Глигорије Рогљић ученик П разреда осн. шк. трстеничке, и те године је била јако заступљена; године 1882, кад не беху ораси добро родили, ипак се много играла ова игра, при свем том, што се ораси у њој јако упропашћавају, разбивају. То ми је и дало повода, да је забележим.

На сваки шиљчић на грани натакне се по један орах, — а ораси се лако набивају с оне стране; где је била дршка орахова — те грана изгледа, као грозд. Тај се грозд пободе у земљу, па се одброји толико корака, колико је ораха на грани, и ту се стави белега. Сад онај, чији је грозд, иде к њаму и чува га, а остали, ко год оће, гађају. Што ко са грозда.