Učitelj

из БЕЛЕЖНИЦЕ ЈЕДНОГ УЧИТЕЉА = 45

Скаменио сам се!.. Али на брзо дођох себи и скочих. Науман бејах да полетим за њом, да је стигнем, да... да...

Али ми паде на ум перорез.

— А!.. да видим: је ли он ту: — рекох.

И на пово се вратих оној рупи.

Ту је!... И не само он, него ту беше читав дућан. Ја сам водио стварчицу по стварчицу и ређао по трави...

Мислио сам: да ово све покупим, па пођем за њом правце кући, да изазовем њеног оца, да му покажем све ове ствари, да позовем онда њу, и онда, да је онако пред њиме изударам...

Али ми дође друга мисао:

Не би ли боље било да све ствари опет ту оставим, па да је сутра јавно пред ђацима позовем да их донесе, игонда, да је казним:..

«Мисао рађа мисао»... Тако је !... Читав рој мисли обузе ме...

И ја лепо узех све оне ствари и вратих на место где су и биле... Наумио бејах да је за свагда одучим од крађе И почех правити план...

Сунце зашло за брег. Запад се руменио. Славуј отпоче своју песму; замириса трава здрављем и пролећем...

А ја задовољан уђох у кућу и рекох жени:

— Дај да вечерамо !...

Вечерао сам моју сиромашну вечеру, али она ми беше слађа него царева. Цар мисли о царевини, а ја сам сад добио битку на бојпом пољу. Цар нема оваких победа...

После вечере легох, али не да спавам него да мислим.

Мислио сам од сваке руке. На послетку сам дошао до овога закључка, да је не дирам сутра. Можда она није лопов; можда она није ни покрала те ствари; него други. Она, можда, зна за њих, али не сме да каже:!....

Главно је то: да је кључ у мојим рукама и да ћу ја сад ући свему у траг...

Шееталица на моме часовнику тиктакаше; славуј певаше баш до мога стана; из даљине се чује шкрипа кола и двојнице како тужно јечв....

А ја склопих трепавице и — заспах.