Učitelj

386 АСОЦИЈАЦИЈА ПРЕСТАВА

старих добро изучених речи. а старе пак и ако потпомажу својом снагом ове нове, ипак не губе своју силу, јер се непрестано понављају. По овоме се и закључује истинитост Жакотове методе, која је удивила европске педагоге у своје време. Изгледа да у таком непрестаном понављању учења треба ићи полако, а излази на против, да оно иде полако онда, кад ми добијамо све ново и ново, а не понављамо старо и не стапамо ново са старим. |

7. Сасма је природно да нова престава. срашћујући својим истоветним деловима, са старом, која се већ укоренила, чини са њоме један ред, од чега се образује нова, асоцијација од 2 3, или 4. преставе, које су спојене међу собом општим својим особинама. Појмљиво је такође, да ови редови, везани међу собом асоцијацијом излазе у нашу свест у истом ланцу, у ком су и лежале у нашем памћењу. Једна особина овога ланца престава потрже за собом и другу, за другом излази трећа и т. д. т. ј. проста навика нерава мало се по мало развија у сложену навику и проста идеја у сложену, и свака особина из овог реда или нервних навика или душевних идеја вуче за собом активност друге особине, друга треће ит. А.

8. Сад вам је већ лако објаснити себи зашто човек, који се занима већином историјом све лакше и лакше прима историске догађаје, а човек, који се бави ботаником све лакше и лакше прима ботаничка знања — зашто се код различних људи Формулирају различна памћења — ботаничка, историска, математичка и т. д. Нови историски Ффакти долазећи у памћење, улежу се у њ тим лакше и чвршће што се више налази могућности у свести, да се образују асоцијације с пређашњим већ утврђеним истор. Фактима.

Докле ботаничар лако запамти 10) или 100 биљака, дотле неботавичар заборавља и оно мало биљака, на што је случајно обратио своју пажњу Ово не долази само од тога, што ботаничар зна, на шта треба нарочиту пажњу обратити код биљака, у чем се састоји њихова, особеност, (није то никакав ботаничар, кад посматра све делове биљака, не разликујући случајне од битних и кад не запамти стално ништа), већ такође и од тога, што у памети ботаничара има, већ мноштво престава, о биљкама, које су се тврдо укорениле, тако да престава сваке нове биљке оног часа ступа у уму његовом у мноштво асоцијација са траговима и осталих, а укорењује се тврдо снагом већ пређе укорењених престава. Тај исти ботаничар, бавећи се изучавањем других предмета н. пр. језика или историје, често му се чини да је тај предмет непојмљив. Тако је знаменити