Učitelj

498 ПРЕДАВАЊЕ

Писање слова. Кад се ученици довољно извежбају у писању црта, треба прећи на писање слова. Могу се прво прећи саставни делови свију, слова, па онда почети писање слова, али је боље, кад се пређе неколико сасгавних дедова, да се одмах по том пишу елова која су састављена из тих делова, од тих црта. Овако је, мислимо, боље, јер деци може бити досадно. дуго писање самих црта, и на овај начин се одмах писање црта доводи у везу е применом истих у писању слова. Тако н. пр. кад се пређе писање косе црте, усправљене дебеле и дебеле доле савијене, овда се могу рисати слова н, и, п, ш, т. Писање слова по такту, треба вршити овако: Учитељ покаже како пара написати н. пр. слово м, за тим сам говори 1, 2, 3, 4, 5 и пише: косу танку, усправљену дебелу, усправљеву дебелу доле савијену, косу танку, положену (између усправљевих). Кад тако напише неколико елова, онда даје 4 а ученици повлаче црте и вишу елово по слово. ;

Напомена. При писању црта п сад при писању слова нарочиту пажњу | треба обратити на то, да ученици пишу црте где треба танке и где треба дебље јер без тога нема ни правилног ни лепог писања. Већина учевика н. пр. усправљене дебеле црте не повлаче тако да су подједнако дебеде, него су обично горе тање, доле дебље. То је зато, што се не држи. перо како треба и што се не притисне јаче кад треба, него н. пр. перо се повлачи наребар, а притискује се јаче тек у самом повлачењу. Зато треба ученику објаснити како перо да држи и да за дебелу усправ. црту треба прво перо да притисву, те да му се оба крака мало рашире још одмах на горњој линији, пре но што се повуче на виже. Тако исто треба пажљиво мотрити шта учевици греше и зашто им те погрешке излазе такве, па то увек исправљати и показивати пре но што се почне писати по такту.

п Писање речи и реченица.

Пиеање речи и реченица по такту врши се у главноме као и писање елова. Учитељ прво каже реч која ће се писати, покаже и објасни како ће ве писати и онда на 1. пише се прво елово, на 2 — друго, на 3 — треће и т. д. Давања такта прво спорије, а после мало брже. Реченице пак прво се раздвоје на речи и онда на дати такт: 1, ученици пишу прву, реч, на 2 — другу и т. д. За дуже речи треба чинити дуже паузе, за краћа речи — мање паузе, јер треба свакој речи дати онолико времена, кодико је потребно да се може пажљиво написати.

Пошто се деца довољно извежбају пишући по учитељевом такту, може им се оставити да то исто напишу неколико пута сами, а носле опет нека пишу по такту. Ово мењање нужно је да би се боље утврдило оно што се хоће пасањем по такту, да ученици и сами увиде: пишу ли и сами онаком брзином и тачношћу, као и кад им се такт даје.