Učitelj

УТИПАЈ ОСБЋАЊА и мибли — 545

За две недеље болеснику су сваки дан уновили у уста топломери онег уз“ осећао боље, док није са свим оздравио.» (Овде ће бити зго, о поменути 0 једном гранатиру из времена Фридрих Великог, кеси је излечио масу болесника неким чудним пилулама. Кад су испитали војника, пошто се слава, његових пилула раширила како прави те своје пилуле, он је искрено испричао, да. их прави из војничког тајина. Овамо иде и вера у лековитост краљевске руке Карла П, који је за време свог царовања, излечио 100.000 шкрофулозних само додиром своје руке. На послетку, свакоме су, без вумње, познати разни начини лечења, тако званим „симпатичким“ средствима. Намазати, на пример, "_брадавицу на прсту салом и држати тако на сунцу док се са-_ ло не растопи, или поквавити је обојеном водом — и брадави: да ће доиста отпасти. Једна госпођа препоручивала нам је ово средство против кијавице, којим се она сама увек с успехом ко. ристила: треба омрчити крај носа чађу, па чекати док те неко са стране не упита; — „зашто вам је омрчен нос од чађиг“ и кијавица ће одмах проћи.

У ову категорију средстава долазе и свакидања гатања против ових или оних недуга, гатања, која често не гледећи, на ову њихову бесмисленост, доказују веома благотворан, лековит утицај на болеснике, који верују у силу тога средства. У верење, вели Карпентер, у моћ једног или другог начина лечења често доиста и излечи болест зкопчану са знатним орган. ским пореметајем.“ Мисао о том, вели други научник, Мауд. сли да ће један органски недостатак отклоњен, извесним на. чином, каткад тако дејствује на органску радњу органа, да до: иста наступи оздрављење. Онај само лекар успешно. лечи, који своме болеснику улива, безграничну веру у моћ лека, који му даје. Ну, разуме се по себи, да такву веру најбрже може у. лити лекар, који сад ужива извесну репутацију. Отуда нам већ није тешко разумети, зашто је још Хипократ приписивао тако велики значај имену лекара. његову ауторитету; тако исто није тешко разумети ни то, зашто „лекар, ради користи самих болесника, мора се у већини случајева показивати, као да је он, не мање од папа, уверену своју непогрешивост“ (Манасенн). Довољно је сетити се на недавна, веома поупна, истраживања, Хореквера ГриФидза и Бернеа Ео, „у којима су убризгавања