Učitelj

652 ВИТОРИНО ФељтРСКИ

је велику жеђ. Виторино из предосторожности дозвољавао му је да пије воду у његовом пуисуству; но једном, у његовом осуству, изморен жеђу, болесник измоли од послуге и попијепуну чашу воде. Но због тога почне га савест мучити, и не осврћићу се на дато обећање млађима, да ће тај поступак остати у тајности, није се решио да обмане учитеља. Тек што се овај појави, а он га умиљато загрли и рече; з Учитељу, хоћеш ли ми опростити, тито сам пио воду без твоје дозволе, 2 — Разуме се, одговори Виторино, сметећи се, јер што се

догодило не може се повратити.

Ако смо умели побудити у нашим читаоцима учешће према педагогу, који нам може служити за пример и углед, онда ће они сигурно радо прочитати још и овај кратки преглед његовог живота и опис још неких црта, које га потпуно карактеришу:

Виторино није припадао броју онаквих људи, у којих је дебродетељ, тако рећи, произлазила из самог њиног темперамента и који су се по урођеној својој бистрини и хладноћи туђили и клонили од ваблазни света овог. Напротив, педагог је наш по својим урођеним својствима и тежњама био ватрен п јако наклоњен чулним насладама па је тек после упорне борбе са самим собом утишао и умирио те своје страсти.

У оно време, кад је у Падун изучавао математику, чулност га је дотле завела, да је написао и неке јеретичке стихове, у којима је особито прослављао љубав, насладу и уживање Па иако у тим његовим стиховима није ништа неморално било, него се само огледала његова жива и ватрена Фантазија, ипак он сам доцније из тога увиде опасност, која може произаћи од даљег развића тих чулних страсти у њему, и тако се од тог свог положаја уплаши, да је намерио био да сеу манастир-. сву тишину склони од свецког искушења, Но на скоро се из опита увери, да су уздржавање, борба са страстима, труд и топла молитва — најбоље оружје противу греха, а да се тим оружјем може тако исто утицати и вач зидова манастирских. М ето тако је с победом изишао из борбе са самим собом.

И ако су његови ученици врло рано устајали, ипак је он сватда пре њих остављао своју постељу, па у тишини, молитви и размишљању црпео је нову снагу за труд и борбу са собом