Učitelj

ВИТОРИНО ФељтРСКИ 688

у продужењу „идућег дана. И што је више размера узимао његов завод, што се у њега више стицало ученика и што је многовложнија била његова преписка са најзнатнијим савременицима — тим су се све езабије и ређе јављала у њему ис“ кушења. А посветивши себе потпуно благородном педагошком позиву свом, клонио се од сваке државне службе ма како она била сјајна тако, да му нису имали ни сами непријатељи шта приметити, нити ма у чем га прекорети што би за осуду било. Ретивши да се не жени, на наваљивање његових другова да ступи у брак, те да своју славу преда својој деци, он је обично, показујући на своје васпитанике, одговарао: „Ово су моји сино: ви и кћери,“

По доброти душе своје, доброчинство његово није знало граница. Подобно Сократу, примајући учинике без разлике сталежа,

звања и занимања, имао је у свом заводу, који је држао и кад.

је код принца био, до 0 торо сиротне деце, коју је не само без икакве награде учио, но и у свему помагао оне, који су помоћи требали Доброчииство његово простирало се и на оне сиротане који су у вужди били, али нису провили и тражили милостињу због стида. Он им је тајно шиљао потпору и водио бригу о њима и њиној деци. Онда дакле, није никакво чудо, што је он, не гледајући на добру плату и награду коју је код принца имао, вазда трпео оскудицу у новцу, често чинио зајмове код свог високог покровитеља, и што је новац на сарану његову издат из државне благајне. Принц Гонзага особито га је поштовао и вазда слушао његове савете, који су се тицали више породичног живота политичких и државних послова. Он је избегагао и клонио се да у другом чему каква утицаја има. А коликоје у породичном животу код принца утицаја имао, може се видети из овог: Налстаријем вину принчевом Лудвику, било је криво, што отац увек за време бојева узима са собом млађег брата њего вог Карла; па, кад није једном успео да умоли оца, те да ин њега са собом поведе у рат, он тајно оде из Мантује херцогу Филипу — Марији Висконту, који је тада ратовао с моћном Венецијанском републиком, а која опет, на незрећу младог принца, избере његовог оца за главног вођу целе своје војске. Само се по себи разуме, да младићу није ни на крај памети долазило, ,