Učitelj

814 ; ПЕ ДАГОШКИ ОДЛОМЦИ

нарочито у употреби наших тако ојачаних подобности. Сакрат је говорио да „ако настава не даје дух праведан и здрав, она само чини да људи постају рђавији, дајући им више средстава да чине зло.“ То није кровица наставе, то је кривица образованог човека који је влоупотребљава. Лекар се служи својим знањем из хемије, да трује своје болеснике: зар. ће се због тога осудити напредак хемије; Не, извешће се да је умно гајење једно, а морална поука отуда друго нешто. Треба само узети који од историских доказа: књижевни Препорођај пада у исто време у Италији кад п одвратни морал, мали тирани, тип „Владаоца“ Макијавеловог, _

Борџије, неморалност јавна п приватна; у Француској кад и поквареност | Вало; у Енглеској кад и ера Тудора.

Човек није само разумно биће, он је биће које осећа, он има жеља, нагона, страсти; он је биће слободно, он има вољу. Гајпти разум није _ довољно, треба гајити моралну савест и вршити васпитање воље. Кад би било довољно бити просвећен, па да се избегне зло, а да се чини добро, вајразумнији и најученији били би неминовно најпоштенији, и епохе највише цивилизације биле би епохе највише моралности. Али кад просвећеност не прибавља сама собом моралност, зар отуда излази да јој је она противна, н зар се на парадокс Кондорсеов може одговорити само парадоксом Русовљевим> Истина је да је научен човек подобнији од незналице да позна своју дужност, али није подобнији и да је испуни, ако | није научио да је у исто време воли и да је врши; ако га настава, просвећујући његов разум, није у исти мах васпитала, очистила; ако

«

та поштовање истине, предмет разума, није довело поштовању добра, предмету воље. Кад ова погодба буде испуњена, а морално васпитање · нема другог циља, тада је образовање заиста прави агенат морализације: оно чини човека бољим. А чини ли га и срећнијим

___„Јошје питање, вели Кант, знати да ли би био човек срећнији у грубим приликама, где ничег од овог гајења не би било, него у нашем садашњем стању. Како се допста могу људи учинити срећнима, ако се не учине поштеним пи паметним 2“

Овде је нарочито важно избећи двосмисленост. У великом заносу "којим сви духови теже к задобивању знања, има један узрок обмане за оне који замишљају да је довољно бити учен, па да се дође до циља да је настава вредност која има ведики курс, врста менице коју је друштво обавезно да плати. Лруштво треба да је склопљено на такав начин, како би се сваки човек могао учити. Оно није дотерало дотле. Учен је човек подобнији него други да дође до свога циља, незнање га може спречити да га не изврши; отуда не излази да га мора и постићи. Учећи се, треба тражити, поред и изнад праве и непосредне користи, узвишенију корист: увећавања достојанства, важности умне и моралне. Постајући бољи, постаје се п срећнији.

1 Кутећепза тетотаћев, ТУ, 9. 2 0 педагогији; 5 1Х.