Učitelj

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД · > 959

је Квинтилијан претпостављао домаћем школско васпитање с тога, што је ово кадро да у васпитанику распири частољубље, које је извор многих врлина Заједничка је част тако моћна, да она полако увлачи у своју блату атмосферу и најзатупљеније чланове школске заједнице.

Али част је идеално добро, т. ] постоји само у мислима других људи, због чега се може приметити тек помоћу неког символа, знака. Тај символ је кад нас други хвали и слави. И ту сад настаје опасност: тежња за символом може да буде толико јака, да се сама ствар изгуби из вида. Другим речима, амбициозан човек, да би само славу достигао, у толико мање преза и од нечасних срестава, у колико је понуда за славом силнија. Међу тим частољубив али не и амбициозан човек тежи само да уради оно што је, по његовом мишљењу, дужан урадити, па макар га цео свет гонио из своје средине; њему је довољно осећање поноса, које у себи има, а спољашње славе не тражи.

Историја васпитања казује. како се често грешило у избору васпитних срестава због тога, што се није пазило на разлику између поноса и амбициозности. Васпитач мора добро пазити, да васпитанику символ части (слава) не постане главна ствар. Због тога треба да је веома обазрив и правичан при хвали и одликовању добрих. Најподеснији је израз признања реч васпитачева. Детету се чисто засветле очи од радости кад рекнемо „добро је,“ и то је довољно; разуме се по себи, да се ово признање речима не сме изопачити у мажење. Исто је тако сасвим уместан облик признања добра оцена, која се добром ученику даје у извесним одсецима школске године. Давање разних на-. града при крају школске године није потребно. Таква одликовања већ могу да подстакну у детету или дечку развитак оне амбициозности, која је више пута штетна по морал. (Свршиће се.)