Učitelj

ЗА ШКОЛУ И УЧИТЕЉА ј х 248

јесте закон о накнади селидбених трошкова чиновницима и закон о таксама. По првом закону, чиновиици приликом премештаја по потреби имају по 6 дин. а за породицу имају дупло. Учитељи. као да нису чиновници, остали су са старом дијурном 1:68 дин. Дакле, учитељи не само што нису изравнати са осталим чиновницима, него ву стављени и испод пандура, јер ови имају дневнице по 3 дин. кад иду по потреби службе у срез!.....

За чиновничке жене и децу надлежни су се постарали да не иду пешке, те и њима дали дијуне, а учитељске жене и деца могу ићи и пешке! То је тек вапијућа неправда! То боли! И овај закон, на жалост, донели су људи, од којих су учитељи заслужили већу пажњу и правду !

Долази закон о таксама. По том закону чиновници су до сад плаћали проценат према плати приликом прештаја по молби, при добијању повишица и кад се постављају; а учитељи су плаћали само 9 дин. у так. маркама за уверење. Сад су у томе учитељи изравнати с чиновницима, те и они плаћају за то проценат као и сви чиновници, — за повишицу 59, а за премештај по молби 2%.

Дакле, кад треба учитељима што год да се да, као на пр. законом о дијурнама, онда онџ нису чиновници; а кад треба учитељи штогод да плаћају као на пр. ово о таксама онда су и они чиновници !!

Оно, истина, и ми знамо, да Формално, по закону о чиновницима грађанскога реда, ми и нисмо чиновници; али, с обзиром на наше школовање, на услове службе, на државни надзор над школама, и што је основно школовање које врше учитељи једна државна потреба — и ми смо чиновници само са засебним уређењем. Ну ако нас надлежни не признају за чиновнике, онда како су нас могли оптеретити овим законом о таксама као чиновнике А кад су нас у томе плаћању изједначили с чиновницима дужни, су били да нас изједначе и у закону о селидбеним трошковима чиновника где учатељи има да добију. То је захтевана правда, доследност и логика саме ствари.

Ми 'смо до сада сматранн као државни чиновници особене врсте, са особитим законским уредбама, ван закона о чановницима грађанског реда. Или против тога никад ништа нисмо имали нити сад имамо. Само тражимо да се слична права и уредбе осталих чиновника уносе и у наше законе, да св и ми не заборављамо, јер и ми вршимо један државни посао који ако није важнији од другога, за цело није ни незнатнији. И школа је државна установа и потреба као и остале што су. Тражимо да се и за нас прима и примени оно правило која,

у“