Učitelj

250 ЗАБАВА И ПОУКА

учитељу не беше право на ме што ме је толико морао опомињати. И, као да ме више не гледаше онако радо, па престаде и шалити се са мном.

Мени омрзну школа и књига. Просто ме је мрзило узети торбицу с књигама у руку; није ми се ништа милило што ме на школу опомињало. Ја ти ни данас не умем казати како је то дошло, али тек — дошло је; све ми се чини да је за то, што више не бејах учитељу у вољи. Јер, право да кажем, онемили ми живот кад прође мимо мене као мимо турско гробље...

Знам, било је пролеће. Настали лапи дани. Небо пуно белих облачака као јагањаца, дрва и трава зазеленила, па све миром мирише. Идем у школу, а чујем тамо, у чајиру свиралицу. А мени дође да одем преко света за том свиралицом.... Скренем с пута и одем у чајир. Кад тамо Степан Маричин чува марву, наложио ватру па засео и свира. Мени се то тако допаде да заборавих да идем у школу. Вас дуги дан провео сам са Степаном, ложио му ватру, враћао марву и учио да свирам. Прође ми тај дан као недеља; чисто ми жао беше кад видех да је сунце на смирају, и да Степан намерава марву кући кретати..

Кад сам стигао кући мро сам од страха да ме не запитају где сам био. Отац ми не беше још дошао а мати, хвала Богу, ништа није знала. Видећи да ме нико не грди рекох да ми није добро. Мати ми плашљиво приђе, понуди ме разним понудама, и пошто се нараних ја одох те легох, срећан што ми нико не помути данашњу радост...

Ж Ж жЖ

Тако прође неколико дана. Ја са свим забаталио школу. Чинило ми се да нико и не води бриге о том јер ме од школе није нико тражио а код куће ми нико ни речи за то.

Сав се предадох радости. Омили ми поље и луг. Сви-. рала ми одјекиваше у души, као нека небесна свирка.... Чинило ми се да бејах тада најсрећнији.... Књигу нисам ни погледао; мрска ми беше чак и она торбица у којој сам књиге носио. 6 ла

Па поред свега задовољства опет бејах незадовољан. Нешто ме је гризло. Знао сам ја да не чиним добро и да уживам оно на што немам право, знао сам да сам кривац.