Učitelj

952 - ЗАБАВА И ПОУКА

— Ама и ратару треба бити писмен! — рече отац.

— Он га опет погледа.

— Ти немаш деце на одмет; подај нека учи што воли, | само кад хоће да ради. 54

Чудио сам се како се то отац примири и како га, без поговора послуша. 5

— Добро, кад велиш, нека буде! — рече.

Ја одох у кућу, а он оде с оцем у село. Мајка ми оде. до на капију да их испрати. Кад се мајка вратила не рече ми ни речи...

И нико ми не пребаци, нико ме прекорно не погледа, па ми чудно, а готово и криво. Ја знам како беху весели и отац и мати ми, кад сам пошао у школу, а сад, ето оставих школу, а они ни да би беле!!....

ж ж Ж

Једног вечера, кад смо, по вечери, сели око огњишта, рече отац стрицу Јеврему.

— Јевреме, сутра рано у „Грабље«“ на копање. |

— Добро — рече стриц. |

Ево још једног копача! — рече и пружи руку на, ме — купио сам му и мотику.

— А... нек' је жив и здрав! Него, Бога ми, не ће се“ баш обрадовати! Запекла се земља па као да бијеш по ка мену !.... Ја се увратих данас код Јеротићевих копача, па. — није вајде: тврдо!

— Млад је он!... рече отад.

Мени мило што сам постао копач. Сву драгу ноћ нисам. тренуо, једва сам чекао да сване. А кад свану, утрапим поносито мотику на раме, па поред чиче Јеврема, као какав маторац...

Кад дођосмо на њиву, чича перон нас поврста, прекрсти се па викну:

— Ха, децо, у име Бога...

Звекну мотика диже, се бугија, замириса ми земља, па ме опи готово. Није да копам него као да сам се сму шио. Чича Јеврем ми довикује: “=

— Лакше, Којо, лакше уморићеш се!....

Ал, мени ни бриге. Држим ја барабар с њим као какав маторац. Отпоче разговор, шала и смеј, али ја не олушам ништа, само радим. Истина, проби ме зној, али то низа