Učitelj

КЊИЖЕВНОСТ 989

После новобрдске српске погибије (1489. год.) отпочеше Турци варварско затирање свега што се српско назвало.

О школама у овом добу не може бити ни помена. Па ипак и тада народ није остао без учитеља; то су били свештеници и гуслари. Ови су наставници вршили своју дужност у правцу: «за крст часни и слободу златну!" Ови су учитељи напајали народ идеалима, који су га сретно провели кроз све вековне несреће и искушења. Ове учитеље није пототицала на рад жудња за већом платом, већ силно одушевљење за општу народну срећу и спас

2. (0 сеобе налцег народа у ове крајеве до владавине царице и краљице Марије Терезије. (Стр. 32—48).

Патње, јединствене у светској историји, нагнале су српски народ да се сели у друге земље. Ове су сеобе отпочеле још у почетку 15. века. А селио се народ у Угарску, где је већ 1471. год. имас свог деспота Вука Бранковића. Исто се тако народ селио у Хрватску и Славонију, где је аустријска владалачка кућа засновала, Војничку Крајину. Али све су ово биле ситне сеобе, а имајуби и у новој домовини да се бори са ратним и другим невољама, народ није могао ништа озбиљно да ради на свом просветном унапређењу.

Најважнија је велика сеоба (доселило се око 40.000 породица), извршена 1690. год. под пећским патријархом Арсенијем Чарнојевићем Ш. Тадашњи цар Леополд повластицом од 2!. августа 1690. год. ујамчио је народу извесна права. у

Тек сада се могло помишљати на рад и на просветном пољу. Али за живота Арсенија 1 ништа није учињено за народне школе, с тога, што он није ни мислио да стално с народом остане ту где је дошао, већ, пошто савлада непријатеља, да се врати у стару домовину, % И због многих других сметња и тешкоћа. Ипак је 1698. год. молио да оснује гимназију, а пред смрт своју, 1706. год. тражио је да може подизати штампарије и_ школе; али одговора на молбе није добио.

Није се могло ништа за школе учинити ни због непрестаног ратовања с Турцима, после чега је дошао карловачки мир (1699. год.).

Исајије Ђаковић, који је наследио Арсенија Ш и кога је !707. год.

први српски сабор у Крушедолу изабрао за патријарха, споразумно с народним посланицима поднесе молбу у Беч за дозволу, да се могу подизати н8родне школе и оснивати штампарије- (а у нашем народу прва је штампарија отпочела радити још 1493. год. у Ободу). После две године, 1709. год., био је одређен царски чиновник да спроведе оснивање српских школа, којих је сигурно и пре тога понегде било.

Кад је пожаревачким миром 1718. год. припала Аустрији Србија до Ниша, тадашњи српски митрополит, Мојсије Петровић, пренесе митрополитски престо из Карловаца у Београд, и добави из Русије учитеље и школске књиге, а у Београду оснује словенску школу.

Исти је митрополит 1724. год. разаслао окружницу на свештенство свог подручја, где им топло препоручује да свуда подижу школе за народ а 1797. год. изашла је владина наредба, којом је дозвољено подизање виших и нижих српских школа.

_ Нови митрополит Вићентије Јовановић, кога је изабрао сабор што се 7 марта 1781. год. састао у Београду (митрополит Мојсије је 1730. године

УЧИТЕЉ 90