Učitelj
ПЕДАГОШКА ПИСМА 155
се не жели то, већ с најлепшом намером. Често се малој деци не да мира, док не одговоре, на наше питање: да ли нас воле. Често добијају и какву слатку награду, ако се отворено изразе са својим милосним изразима и миловањем. Но, детету је још непознат израз „волети“, оно и не мисли при одговору, него одговара, како се пита. Али, кад примети, да својим одговором може ма што да задобије, то ће онда једнако да је припремљено за тепања — за претварања. „Обећај ми, да више ае ћеш то чинити!“ „Моли ме за опроштај!“ — тако се често понавља после какве погрешке. Обадвоје је пак за дете лаж, ако се не чини од своје, воље. Обећање, да се каква погрешка не ће више учинити, даје се увек лакомислено; дете при томе не помишља, да може лако доћи у такав положај, где му не ће бити могућно, да одржи своје обећање. На против, ако баш какво дете и својевољно искаже обећање, да ће се поправити, треба га натраг потиснути. „Немој ми ништа обећавати, пријане, ја знам, да се ти не можеш на мах отрести твојих мана, али се владај тако, као да си ми чврсто обећао !< По нека деца хоће да употребе уверавање, да више неће никада да чине то, што су учинила, често само као громовод од казне, која их чека за учињено дело п тако злоупотребљавају своје васпитаче на сваком кораку.
С приморавањем, да деца моле за опроштај, исто је тако. Само ако је погрешка дечја такве врсте, да се тиме вређа и жалости васпитач или ма ко други, може се допустити тражење опроштења. Али ако је дете било лењо, дакле учинило кривицу, која пре свега шкоди самоме њему, молба за опроштај нема смисла. Приморавање на тону првом случају, јесте највише приморавање детета, да искаже осећање, које у њему није. Пре него што се не пробуди такво осећање у детету, дотле је свака молба за опроштај претварање. Васпитачева је задаћа, да детету створи свест о томе, како често вређа и жалости својим понашањем своје родитеље и васпитаче. И тада ће, и ако не баш одмах, на скоро сама молити за опроштај, нарочито, ако примете, да њихови васпитачи то исто чине у сличним случајевима. На жалост није толико редак случај, колико би се од бар образованијих кругова могло очекивати, да родитељи сами својој деци нареде, да се за по штогод неистином по-
в