Učitelj

у

ЧИТАЊЕ РУКОПИСА У основној школи 147

архива јесте бледа слика живота у маломе. У њој се хране трагови расправљања спорова са испреплетаним интересима појединаца и сталежа; у њој се налазе обичајни и законски правни појмови; у њој има остатака од варница људскога духа: бистрине и глупости, племенитости и покварености. Ако се све то паметно употреби, ствараће код ученика вештину читања различитих рукописа, шириће им хоризонат знања, уводећи их поступно, неопажено, у грађански живот.

= Као што наглавих, последњи, и раније пројектовани рукописи, не могу имати потребан број примерака за свакога ученика са истом садржином, да би смо могли, с њима вршити вежбања, по примеру рада с читанкама, Рад с њима тражи поступак који одговара природи њиховој, њиховој ивдвојености. Кад би један ученик читао, а остали слушајући учествовали, не би било довољне пажње, ни за дуго. Ученици би једва могли пратити садржину изражену у рукопису, сметало би оно неизбежно запињање у читању, а не би имали могућности, као код заједничког читања, да корегирају погрешке онога што чита, неминозне у сплету разноликих рукописа. Цело вежбање сводило би се на преписивање и узајамно исправљање међу ученицима под наставном контролом. На свршетку рада, а при прегледу, наставнику би један рукопис био предмет разговора и тумачења. Другога часа сваки би ученик узео други рукопис на преписивање, и тако редом, док сви примерци не обиђу понаособ ученике дотичног разреда. При двострукој вредности овога рада, нарочито неговање и пажња има, се посветити правилном читању, да би се задобила извежбаност и лакоћа у разрешавању рукописних знакова. Нека се стече навика за тачно и течно читање писаних умних састава, савладана је техничка тешкоћа у опште, а за штампане књиге у толико лакше, што су слова, с малим изузетком, једнака, а она незнатна неједнакост не отежава, у великој мери читање.