Učitelj

702 РАРПРАВЕ И ЧЛАНЦИ

већине „учитеља — привредника“, не гледећи при том на оцене). А на крају опет ће се наћи какав прецепт у толиким педагошким делима, на осногу чега ће се Пољ. привреда анатемисати, као да је она узрок недаћама !..... >

У главноме наше је гледиште на увођење рада у оесн. школу изложено. Остало би да се одговори још на неколико ситнијих питања као: о програму садашњем и измени његовој, о програму Пољ. привреде и подели рада по узрасту ит. д. али се и та питања у практици морају решити на основу ових општих погледа. Но не можемо а да не свратимо пажњу на још једну ситницу по изгледу а та је: коме да припадну производи и приходи од школ. баште» Поштовани нам професор, а сада референат за основну наставу г. Ј. Миодраговић у „Просветном пласнику“ за децембар 1897. (етр. 687.) предлаже, да сви приходи иду у школску градинску касу и ђацима који су у башти радили! Ми се с овиме не можемо сложити, а ево зашто! И учитељ има породицу, а ако је нема, треба да је има, и —— имаће је. И њему су потребна разноврсна ерества за живот и храну. Обично се у градовима држи да је учитељима у селу лако, и да је село нека „обећана земља“. Тако може тврдити само онај, који је у селу као гост неко време провео, а није живео домаћим животом. Та зар нам нису познате жалбе толиких учитеља, да, кад у себе немају (нарочито после премештаја) не могу у селу да купе што им за исхрану треба, а ако што има, то се плаћа скупље него по градовима. Свет гледа на учитеља због његове нестаљности тотово као на механскога госта, који је мало свратио те се неће кад имати ни видети са селом, а већ ће морати ићи! Зато не налазе за потребно, да му с олакшицама у сусрет иду јер су уверени, да им он неће моћи то никада никаквом услугом вратити, а децу мора учити т без тога... |