Učitelj

и ЕЕ.

456 РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ

ваучити, а весело п пажљиво са млађим. Ваља познавати ђуди и и навике људи, с којима човек ступа у односе. У опште треба према свакоме бити онакав, каквим желимо, да други према нама буде: Старати се, те увек очувати ведро расположење душе. Љубазност Јесте душа свакога друштва и најбољи темељ за разговор, ма да то не значи, да треба сваком и у свему дати за право. Треба умети више слушати, а мање говорити. Ћутање чини, те ум залази њ тамо „где га нема и где још није црпао предмете свога размишљања. Пред -ђудима ученима, старима. или онима од већега положаја треба бити уздржљив и скроман. Приликом ступања у разговор, веома је нужно памтити ово зроје: 0 чему, с ким и како треба говорити. Такође је

_ врло важно, најпре размислити о ономе, о чему ће се говорити, јер

нејасност у мислима води к неодређености у изражавању. Не треба говорити о ономе, што се добро не зна, а кад си у чему јак, не говори 0 томе охоло већ скромно. А нигда не прекидај туђе речи, нити им даји строгу оцену, све ће то време показати онакво, какво је. Приликом причања о чему, не треба нигда правити дуге и непотребне уводе већ прићи одмах к главној ствари, говорити што простије, без икаквих претензија. Онола 1 узети 9 заштиту, о коме се ружно говори, а пред оним ко избаци какву глупост, ти да се учинши као да ниси чуо. У друштву не ваља: ни ћутати ни говорити непрестано, јер дуго ћутање може бити знак глупости или презирања самога дру-. штва у коме си, а многи говор може бити знак хвалисања. Беседа

нека вазда одговара времену и месту: са женскињем не буди Катон, "а на весељу не буди калуђер. За пуном трпезом није паметно во-

дити учене разговоре. Ако би при разговору дошао час, кад би била прека потреба изразити какву мисао, која би била увредљива или

Е непојамна, тада је ве само нужно пређу гати " зе, но је то чаки похвално.

Само људи паметни и просвећени, вели блажени Августин, имају

сснаге признати своју грешну и кајшти се, а човеком, који је у стању

сам себе осудити, треба се чак одушевити,

г Ругалице, хвалише и брбљове никоо не цени. Али при евем том,

не треба једном мером мерити шалу невину са злобном подемевком. Ако је она прва нежна, весела и духовита, она даје зачина разго-

вору. Никако пак не треба се смејати чему озбиљноме или важноме,

каквоме телесном или умпом недостатку, тако исто несрећним људима,

или лицима од уважења. Има људи, који ће, ради успеха у причи или говору, свакога, без разлике, пецнути али од њих не треба узимати пример. Ко увек жоће себи да угоди, ретко ће моћи угодити другоме. Такође не треба бити јогунаст, тврдоглав, завидљив, хвалити се родбинским везама, богатством ит. д.. Не ваља се надметати о пр-