Učitelj

ивеари

588 РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ

етотине и хиљаде. А ми и не знамо о њима вишта, не знамо ни да постоје у свету. Но. како ће знати они, који вису имали прилике нигде да их виде и упознају.

А како у том погледу стоје школе других напреднијих _ народа% — Нећу овде да наводим како се тамо наставна срества не броје на прете као код нас, него на стотине и хиљаде комада, нећу, велим, о том да говорим, него наводим овде само овај пример:

О серију 1898 г. беше дошао из Чешке у Србију учитељ г. Јан Дик, да проучава наше сеоске задруге. Он потражи мене и нађе ме у школи на Заџ. Врачару, баш кад сам у школском музеју спремао ствари да изложбу приредим. Гледајући оне ствари, г. Дик рече: Бога ли ова ваша школа “ма доста наставнит срестава. Мислио је да су све те етвари само те школе, 'а није знао да је то за Србију целу. И, замислите, он се није изненадио толиком броју предмета, нити рече, да та школа има много наставних срестава, него вели "има доста. У Чешкој, Немачкој и другим земљама има школа“ које имају толико наставних средстава, колико је онда имао

наш школски музеј, па је т. Дик мислио да, смо и ми толико | сретни и богати.

Ви, који сте видели прву изложбу школског музеја, замислите како би то било, кад би онолико ствари имале бафем неколике наше народне школе, а остале кад би од тога имале барем 50—60 ствари, и сравните то с овим, где имамо само мапе и рачунаљке, па реците онда имају ли наше школе потребна наставна срества, као што се код нас обично мисли и у извештаје пише Додајте томе да и ово што наш школвки музеј има тек је један део онога што у свету постоји као срества за наставу, па онда реците колико се код нас зна о стварима које је до данас образовани свет измислио и израдно за школу и просвету 7

Ничега немамо, а још и не знамо да немамо, још и не видимо своју сиротињу и немаштину ! А ко то не види, тај