Učitelj, Nov 01, 1905, page 11

158

Из самог овога што рекох значи, да је постављено питање од врло велике важности, за то ћу се ја постарати, да на њега што потпуније и правилније одговорим у колико сам имаднем снаге за то.

Кад наиван човек посматра природу и њене појаве, изгледа му, да је сва она распарчана, без икакве везе и јединства — изгледа му, да свака ствар, свака појава, сваки однос, стоји потпуно изалован од других ствари појава и односа; али то само изгледа наивном човеку, а у ствари је сасвим друкчије. |

У. нама самима, као и целој природи, која нас окружује, нема ни једног делића ни једног атома, који би био потпуно изолован од сваког угицаја и који са осталим делићима око себе не би стајао у извесној вези и односу. Све, што се у природи налази, условљено је једно другим, све утиче једно на друго и стоји у каузалној вези тако, да једно другом даје извесно обележје и ствара нарочите карактерне ознаке. Земља се окреће око сунца по закону гравитације, вода има облик суда у коме је; минерали кристалишу према месту, где се налазе; киша пада, кад се наоблачи — све је у покрету и каузалној вези, све је детерминисано, ништа предодређено и потпуно слободно.

Што важи за целу природу, то важи и за дух човечији и он није ништа друго до природна појава своје врсте и он трпи утицаје, који га опредељују и он се под извесним условима може мењати, и преправљати, као год што може то да се чини и са осталим појавама природе. (Он се влада по својим законима; али у њему нема ништа, што би се спонтано из себе развијало, кретало или мотивисало — што неби зависило од утицаја ван човека и од саме физиолошке структуре човекове.

Но пошто у целој природи појаве бивају по извесном реду, нарочито сређење и груписане по месту и времену, што зависи од сталности и јачине утицаја који их опредељују, тако су исто и појаве духовне сређене по својим законима и чине јединство; само што ово јединство, остављено само себи, не може бити онако чврсто, а садржина