Učitelj

158

Из самог овога што рекох значи, да је постављено питање од врло велике важности, за то ћу се ја постарати, да на њега што потпуније и правилније одговорим у колико сам имаднем снаге за то.

Кад наиван човек посматра природу и њене појаве, изгледа му, да је сва она распарчана, без икакве везе и јединства — изгледа му, да свака ствар, свака појава, сваки однос, стоји потпуно изалован од других ствари појава и односа; али то само изгледа наивном човеку, а у ствари је сасвим друкчије. |

У. нама самима, као и целој природи, која нас окружује, нема ни једног делића ни једног атома, који би био потпуно изолован од сваког угицаја и који са осталим делићима око себе не би стајао у извесној вези и односу. Све, што се у природи налази, условљено је једно другим, све утиче једно на друго и стоји у каузалној вези тако, да једно другом даје извесно обележје и ствара нарочите карактерне ознаке. Земља се окреће око сунца по закону гравитације, вода има облик суда у коме је; минерали кристалишу према месту, где се налазе; киша пада, кад се наоблачи — све је у покрету и каузалној вези, све је детерминисано, ништа предодређено и потпуно слободно.

Што важи за целу природу, то важи и за дух човечији и он није ништа друго до природна појава своје врсте и он трпи утицаје, који га опредељују и он се под извесним условима може мењати, и преправљати, као год што може то да се чини и са осталим појавама природе. (Он се влада по својим законима; али у њему нема ништа, што би се спонтано из себе развијало, кретало или мотивисало — што неби зависило од утицаја ван човека и од саме физиолошке структуре човекове.

Но пошто у целој природи појаве бивају по извесном реду, нарочито сређење и груписане по месту и времену, што зависи од сталности и јачине утицаја који их опредељују, тако су исто и појаве духовне сређене по својим законима и чине јединство; само што ово јединство, остављено само себи, не може бити онако чврсто, а садржина