Učitelj

4

175

нистарства просвете падају код Државног Савета. Ово се не догађа у другим струкама. Тамо се увек службеници штите и потпомажу у својим правима и стога се ретко и јављају жалбе чиновника противу Министарских решења. У нашој струди, на против, изгледа нам да Министарство намерно сваку пету или шесту учитељску молбу одбија и тиме доводи у положај своје службенике да траже решења и излажу се трошковима око жалаба, и парничења. Ове године било је ваљда преко 100 учитељеких жалаба на решења Министарска. Ми држимо да ово није пријатно ни самом Господину Министру а за учитеље и/ школу је немила појава. [

У петврду тога нека послужи и овај случај ожалбеног решења Држав. Савета.

Пок. Велимир Петровић бив. учитељ у Крушевцу, умро је 15. октобра 1906 год. Тога дана пок је Велимир навршио 18. год. службе, и према томе требала му је се одредити пензија која је на реду, да је био у животу.

Јелена удова пок. Велимира, по смрти његовој, обратила се молбом Министарству за уверење о годинама службе ради регулисане пензије своје и своје деце. Министарство је издало г-ђи Јелени уверење али јој, према годинама службе пок. Велимира (18) није срачунало плату, коју би пок. Велимир имао да је остао жив (2100 дин.) већ је стављена плата коју је пок. Велимир раније имао (1700) (.

( овим решењем удова покојникова није била задовољна, већ је одг. министра просвете тражила решење на основу чега оснива то своје решење ' Г. Министар је усвојио ту њену жалбу и решењем својим известио ју је, да се пок. Велимиру није могла одредити четврта повишица јер тада (16. октобра) није био у животу. ;

Г-ђа Јелена, удова покојникова, незадовољна с овим решењем, изјавила, је жалбу Држ. Савету и Држ. Савет одлуком својом од 28. септем. ове год. нашао је, врло правилно, да ожалбено решење не одговара закону с ових разлога:

„Као што се види из ожалбеног решења, и акта, пок. Велимир, муж жалитељкин, после добивене треће повишице плате, служио је пуне чешири године, и по чл. 38. зак. о народ. школама, 15. октобра 1906 г. навршио 18 год. службе п четврту перподску повишицу, а тиме стекао и право на плату од 2100 дин. Али Министар је, и ако то стоји, одбио осалштељку, од тражења да се регулише та повишица зато, што је пок. Велимир умро 5. октобра, те му се не може одредити четврта повишица плате од 16. октобра када није био у животу.

„Оваква одлука нема ослонца у закону, јер кад жалитељка тражи да се регулише четврта повишица мужа јој пок Велимира у цељи да би се могла регулисати њена и деце јој пензија, као што се то види из њене молбе П.Љр. 16663., и кад то нема никакве везе с питањем о уживању плате, која бп пок. Велимиру почела тећи 16. октобра 1963. год. да је остао у животу, — онда је Министар дужан да изда жалитељици уверење, којим би се утврдио факат, да је пок Велимир доиста 15. октобра 1906 год. кога је дана и умро, навршио четврту периодску повишицу и тиме стекао право на плату од 2100 дин. а у колико ће тако уверење, према чл. 6. закона о пензији учитељских удовица и њихове деце, и користити жалитељици, по чл. 13. помен. закона, зависи од оцене и решења надлежног првостепеног суда“.

Ова одлука Државног Савета је врло хумана и праведна и служи му на част.

~