Učitelj

241

много би поштеније урадили, да нам признаду вечиту истину: да човеково сазнање допире само дотле, докле и његово најсавршеније чуло. Област тога чулног дејства јест наш чулни свет. Преко граница тога нашег чулног света нема чулног дејства, нема отуд ни чулних надражаја, ни осећаја, ни представа ни појмова — нема нашег чулног сазнања. Ну дух људски не може онде стати где престају да делају чула; људско срце и његова машта иду преко граница чулног света, они се пуштају п у бескрајне области ванчулног света. Једна од највећих истина јесте та да постоји надчулни свет. И сад ко је тај, ко ће духу људском забранити да се вијне у његове бескрајне области. Ви, што духу људском не дате у просторије надчулног света, зазидајте овај каквим зиданим сводом. Али знајте да ће дух, који је тај зид подигао и њега провалити, у тежњи за натчулним савнањем. Чим пак дух у тај свет завири, он ће се испунити појмовима о Богу, о души о вечитом животу и о вери. Ова душевна особина човекова стара је као п човек. То је човекова историја, његова биологија; то је његова природа. Нема силе која ће ту природу човекову изменити. А и кад би се изменила, то више не би био човек.

Науци дакле оставимо чулни свет а религији натчулни. Где једна престаје, ту друга наставља. Свакој своје. И у том случају оне се никад неће сукобљавати, већ ће се слагати у тој мери да ће једна другој као допуна служити.

Појмове науке можемо кориговати, а појмове вере не, јер немамо критерија. )

Код нас се философија као така готово никако не нечује. С тога се није чудити заблуди што се атеизам сматра као неко преимућство науке. У интелигенцији читаве Јевропе нема толико атеиста колико их је у интелигенцији једне једине Србије. И то иде све у славу науке!... Било би већ крајње време да се упиамо: Шта нам доноси така наука, и да ли баш она није узрок многим нашим социалним и политичким бедама %

За нашег учитеља као и за његов успешни рад није никаква срећа, што он у тако неповољној средини развија п креће. Настава мора бити васпитна; а ако није васпитна, не заслужује име савремене наставе. Вера је пак најобилатији и неисцрпни извор васпитних елемената. Све што је човечански геније произвео као свет у бићу срца и племенитих осећања, у вери је прибрано и сложено. То обиље васпитне грађе ничим другим на свету не да се заменити. Ко да се тим благом читавог човечанства не кори-