Učitelj

614

_ месту државна брига па онда појединих личности и друштава. Са ових разлога све су државе у Европи и узеле на се бригу о народном просвећивању, с том само разликом, што неке на њега чине веће издатке, а неке мање; у неким је државни надзор над њим јачи а у неким слабији, све према томе, у колико су задовољене народне аспирације, у колико је извршено народно уједињење и које народности чине државну целину.

Срџски народ у Босни и Херцеговини, по својој злој судби, нема своје народне управе још од ХУ века. Његова ненародна управа могла је имати или немати државних разлога да српски народ просвећује, те се је наш народ у Босни и Херцеговини, као и у осталим неослобођеним срп. земљама, морао више сам бринути за своје просвећивање. Тако су поред државних комуналних школа постале и народне „вероисповедне“ или „српске школе“, које су махом отварале српске општине, Ове општине и сада подижу, издржавају и плаћају учитеље у оваким школама и ако то чине са великим напором, а још већим материјалним жртвама.

Да би се општинама и држави олакшале материјалне жртве, да би се народно просвећивање изводило са више умења и са већим успехом, оснивају се по свима државама на западу многа и капиталом јака друштва за народно просвећивање. Ни у једној напредној земљи није сва брига за народно. просвећивање пала на једно друштво. Ту бригу поделили су: држава, општина и приватне организације. Тако мора бити и у Босни и у Херцеговини. Јер да се један народ просвети, да постане напредан и спреман за одлучну и свесну борбу за своје уједињење и за своју самосталност, потребне су велике материјалне жртве, поред смишљеног и напорног рада. Још нешто. Рад на народном просвећивању тако је обилат и мучан, да једно друштво, апсолутно не може имати физичке снаге и довољно материјалних средстава за брз и повољан успех; а нашем народу потребан је не само повољан но и брз успех у овоме, да би могао остварити своје националне идеје.

Са тих јаких разлога ми само можемо „Просвјети“ да одамо хвалу и срдачно признање на њеној готовости, да на своја још слаба плећа прими тако велики терет: сву бригу за народно просвећивање, али, у исти мах, и да изјавимо сумњујда ће она једино моћно извршити тај задатак.

Нека „Просвјета“ оглаттује што више помера на народном просвећивању; нека организује више друштава са различним просветним задацима; нека и српске општине учине колико могу, као