Učitelj

о»

613

мером, да за ове школе заинтересује шире кругове на првом месту, сигурно, у Црној Гори, па онда и у свему Српству.

И ако је о овим школама доста писано, и ако је питање о недељним или празничним школама расправљано више пута иу педагошким и дневним политичким листовима, ипак је оно толико важно и толико јако условљава просвећеност нашег народа да о њему треба још много писати и расправљати га и на зборовима и у часописима. С тога ими радосно поздрављамо нашега колегу г. Рацковића и тврдимо: да је питање о недељним и празничним школама не само важно но и прешно за све српске земље а за Србију и Црну Гору неопходна потреба.

Недељне и празничне школе толико су важне за српски народ, (нарочито с ове стране Саве и Дунава) у коме није 1095 писмено како ваља, да њих не треба ни стављати у исти ред са народним књижницама, као што чини г. Рацковић. Ове школе и младићи, који из њих излазе, стварају народне књижнице и читаонице. Без оваких школа и без писменије младежи илузорне су народне књижнице и читаонице. Оне би убрзо биле непотребне, јер би се мало њих њима служило. У местима пак, где би недељне и празничне школе створиле много већи писменији контигенат, осетила би се убрзо потреба за народне књижнице и читаонице; оне би управо биле природна последица празничних или других да их назовемо продужних школа. Тада, и у тим местима, не би власт стварала народне читаонице и књижнице, већ сам народ; а то би нам био много бољи и милији успех, и опстанак би њихов био осигуран.

БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА

У мостарском „Народу“, од 2. П т. г., изашла су два чланка, која би, разрађена, могла да чине једну лепу целину о Народној Просвети у Босни и Херцеговини. Први је чланак, „Просвјета“, намењен предлогу: „Да бригу о народном просвећивању треба да предузме на се друштво „Просвјета“, које је већ добро организовано“; а други чланак „Наша Просвјетна Политика“, расправља питање: да ли је, кад и где потребно подизати наше „српске школе“ поред „комуналних школа“ у Босни и Херцеговини.

Како је народно просвећивање једна неопходна потреба не само појединаца, но и држава, и како оно условљава не само благостање појединих личности, но и општу културу, ред и самоодржање држава, несумњиво је, да је народно просвећивање на првом