Učitelj

160 УФИТЕЉ

човечанске душе, која се изражава тим гласом љубави; да се не обогаљи грубим насиљем или вештачким неговањем најдрагоценији изданак љубави у души дечијој, чији слободан и широк развитак сачињава највиши задатак васпитавања.

У новој слободној школи ће се учитељи и њихови сарадници трудити, да децу науче пре свега не изучавању књига, него знању из прве руке, читању живе књиге, "књиге природе, књиге живота. Књиге ће пак заузети место | у позадини, као учевна помоћна средства у тачном смислу | те речи, а не као прождиравци свих сила дечијег ума и памћења, што су збиља биле у старој школи.

Ту ће основни рад човеков — физички, производни. ручни рад бити не у страни, потиснут, неће бити презрен, нити бити примењен као нека педагошка играчка, ту ће, на против, деци бити дато на расположење све могућно — за то, да би се могла задовољити сваком нормалном човеку урођена потреба ове или оне, најсрод- | није му врсте рада, да дете на тај начин поступно уђе у онај општи физички рад човечанства, којим се одржава, | сав живот човеков.

Ту ће се деца у том погледу ненормална (т. ј. она деца, која нису научена на физички рад,) заражавати сим- _ патијом и тежњом према таком раду од својих, у том потледу нормалних, другова, те ће на тај начин избећи судбу да временом постану они наказни ћотипешиз-и, гомила | живаца са безживотним атрофираним рукама, паразити ч0вечанства, који не знају посадити дрво, ускопати и удесити себи башту, упрећи коња, подложити пећ, окрпити ципелу, скувати себи јело, који чак не знају ни да спреме за. собом, неће, дакле, постати онаки, какве пушта своје. питомце са сведоџбама, дипломама, медаљама и шифрама школа умируће педагошке схоластике.

„То није мој посао, — говорила је и говори данас још