Učitelj

књижевност 288

лови који не могу немодификовано постојати од цјелине, јер је карактер цјелине слично зависан од њих. „Заиста је питање да ли чисто механичка цјелина може постојати у тел пашита“ (стр. 374). Функција организма „можо развити карбонску киселину, или може стварати пјесништво“ (стр. 12.).

Организам је само једна компликована машина, „Раш а реппу оп ап ђајапсе, апа 6 ууејаћз доуп ће 5саје ђу «ће зош рје асбоп ој фће ТЈеует. Раб Њ бо ће 5106 оГ ап ашђопане тасћте, апа Њ ртодисев а збек ог сћосојаће ђу 1 Кпозу пођ зућађ сотар сав о оЕ јехегв апа сорз.“ (стр. 31). Комплекност прилагођивања, ни нас не исклључује из области машинерије (стр. 31.).

Поред ових факата, Хобхаус ипак осјећа, да постоји деградација у идеји организма и ако је она компликована машина. Он настоји да покаже, шта се има узети као разлика организма и машине. Као најглавнију разлику узима он моћ рекуперације и сопствене репродукције организма. Њему то изгледа као квалитативна разлика између овог двога.

Као одговор на ово могли би запитати, да ли разлика између организма и машине (а нарочито у погледу на сопствену репродукцију) није просто разлика у степену. Посве је јасно, да „континуирни покрет шеталице зависи од спољашње силе. Она, нема моћи да сабира нову енергију, коју губи при сваком кретању“ (стр. 19.). Но, организам је само донекле у стању да себе снабдјева средствима, т.ј. он је у стању да чини то сама од рођења па до смрти. Истина је да „у погодним широким границама организам може да надживи случајеве што проузрокују знатно одвајање од свог нормалног тока, па га опет или јак) враћа ка типичком животу специја, или чини какав компромис са приликама, које мање пили више модификују живот“ (стр. 19.). Но, то је само продужни живот и релативна равнотежа, ради чега напосљетку (у старости и смрти) обоје зависе од „спољашњих“ сила. Ни један организам (ако он није можда тоталност саме васељене) није у истину цјелина, која сама себе издржава и храпи. Хобхвусова. рођена илустрација о компензативној шеталици и лајнотапу могла би се узети за доказ противне тезе.

Исте опће примедбе могу се употријебити и на друге карактеристике организма, које се навађају за разликовање организма од машине — то је његов циркуларни или спирални процес трошења и поправљања. Илустрације у организму су респирација, вазомоторички механизам за одржавање подједнаке тјелесне температуре, и кружење глади, јела, јачине, вјеџбања, ит.д. Но, „машина може да буде и тако удешена, да донекле регулише своју сопствену акцију“ (стр. 15.). „Тћиз, гип Фће збеат — шетпе, ће Тотугата. Ећгизђ ој «ће разфоп орепз апа зћша уајуев бу моћ «ће раскууата. #Ћћтозб 15 аб опсе ђгопоћђ ађоцљ“. Мало даље вели Хобнаус: „Овдје можда постоји паралела између аутоматичког ритма, дисања или куцања срца... Влаковођи стоји од воље да регулише дјелотворну енергију, коју има његова машина, и то у складу са