Učitelj

ЗАНИМЉИВОСТ У НАСТАВИ 767

јако допадати и јако заволети у првом реду све оно што је занимљиво, весело. А све оно што им се предаје зато им се баш и предаје да га заволе. У којој се школи, при најозбиљнијем заједничком раду, највише смеје, та је школа најбоља школа Кога природа није обдарила хумором и ко не уме да буде искрено и од свег срца весео, тај не би требао да буде учитељ.

Тих се речи сећам увек, кад-год видим учитеља уозбиљена, строга, намргођена лица, који мисли да су то атрибути наставника, без којих се не може замислити успешан педагошки рад. Такав наставник заборавља да су деца — народ весели. Онај пак учитељ, који је у извесном смислу и сам — дете, који може искрено суделовати у дечјим радостима, много ће више с децом урадити, много ће више утицати на развијање њихових духовних моћи.

Ако сте кадгод посматрали како одрасли читају деци поједине приче, морали сте запазити да једни врше тај посао као дужност и без икаквог интереса и учешћа; други, и ако им сама прича не даје ништа, ипак читају марљиво, с вољом, при погледу веселих дечјих лица; трећи, а њих је веома мало, занесу се и одушеве причом као и сама деца, и, читање исте причињава им радост и најинтензивнију уметничку сласт. Тада у истини настаје весео, сложан, пријатан и веома продуктиван рад. Ето, тада раде пријатељи другови, који су подједнако заинтересовани предметом.

Но међу наставницима, васпитачима и родитељима мало је таквих, који су у себи очували душу дечју и којима образованост, ученост и највиши задаци живота не сметају да буду При И другови дечји, чиј им је свет и познат и мио.

Није то довољно само волети децу. Многи, готово сви воле их на свој начин. Но добродушан учитељ, који се благо понаша према њиховим несташлуцима и омањим изгредима, добри дедица и мила тетица, који их мазе; оцеви, који воле слободне часове да пробаве у њиховом друштву и да се нашале, још им нису увек пријатељи. Они им могу давати много, али у истини велику важност, за развијање духовног живота, може имати само онај, ко им је пријатељ. Не онај, ко је према њима осетљив и болећив, већ само онај, ко у њиховом животу суделује са дубоким поетичким разумевањем ; коме је општење са њима толико исто забавно, колико и општење са одраслима; коме њихово друштво и њихова дружба дају толико исто и више, но друштво и дружба одраслих.

У извесном смислу учитељ треба да стоји са децом на равној нози. Предмет рада треба да интересује њега самог онолико исто,