Učitelj

психологија 657

шта је то потпуно развијена личност са здравим и јаким телом, са здравим умом и карактером, и у колико оба та реда драгоцених човечијих својстава утичу на то да сваки човек достигне потпун, активан и срећан живот, и да се прилагоди према друштвеном и грађанском животу. Због тога се ради одређивања циља морамо обратити етици, која објашњава који се елементи највише цене у личности и карактеру; социологији — која помаже да се добије што тачнији појам о личности корисној по друштво, логици — која одређује услове правилног расуђивања, естетици -— која пружа критеријум за оцењивање литерарних и уметничких укуса.“ Према томе, одговор на питање о циљу васпитања треба тражити поглавито у философским наукама, у наукама које говоре не о томе што јесше, него што шреба да буде, које професор Минстерберг правилно рачуна за двери које воде у педагошки посао. „Никаква наука о фактима, вели он, не може нам рећи, шта треба да чинимо, исто као што науке (физика, хемија, механика и др.) неказују инжињеру, шта он треба да ради, тј. којим циљевима треба да ради, тј. којим циљевима мора тежити; оне му само говоре о томе, која су средства пригодна за одређени циљ. Економија а не физика решава питање о мосту, политика, а не геологија решава питање о тунелу, за то етика а не психологија мора решавати питање о оним циљевима, које дете васпитањем има да достигне.“ Ипак ма како да је за учитеље важно да се упознају са философијом, треба рећи да је и теоријска педагогика далеко од тога да реши васпитне проблеме у најширем њиховом обиму. Одговори на питање о циљу васпитања, које даје философија сувише су широки општи и неодређени, да би могли непосредно помоћи учитељу у сложеним појавима педагошке праксе. Истина философске теорије о васпитању одликују се логичношћу, систематичношћу, али су оне сувише удаљене од живота, од схватања реалних услова школског рада. Теорије о васпитању које је створила философија, често изгледају као прекрасни замци који су лепо сазидани, али су неудобни за живљење. Баш на ту страну посла обраћа пажњу један од најистакнутијих представника савремене педагошке науке, говорећи: „Врло многи од наших философа и психолога били су „Ккњишки“ научници, који су се задовољавали само тиме, што су разликовали, делили у разреде и развијали кабинетске теорије знања. Њихова недовољна увиђавност, њихов удобни конзерватизам, њихови априорни и схоалистички методи испитивања криви су за то, што ми ни до данашњег дана немамо никакве филозофије васпитања, и што је цела та област тако дуго остала у страховитој за-