Učitelj

Белешке 79%

чући најзад динамику емоција као главни фактор и кодгамне«.. стичких репродукционих поремећаја. F. Марковић, у 'чијем је преводу прошле године изишло; дело познатогфранцуског пси-:: холога маса Ле Бона: „Мишљења и веровања“, и који.ми је говорио, да ће ускоро издати на. српском Вунтово дело: „Еле-.. менши психологије „арода“, као и неке оригиналне. ствари из. психологије, обећава једног вредног радника на пољу психологије. ·

2. Ог. Воја Р. Младеновић, познат још са уређивања · „Наше школе“ и превода „Дете и свет“ од Сигисмунда. Био је. учитељ у Крвији округа пожаревачког. Докторски испит по- | ложио на циришком универзитету 7. маја 1921 г. са оценом: таспа сит Јапде (одличан). Његова. дисертација: „Uber die Огипаасе дег Еглећиазјећге“ („О основи науке о васпитању“) добила је предикат: „Написана с" великом врзгдноћом и оштро- ": умношћу“. Штампана је у „Педагошком Магацину (Лангенсалца — Немачка) као свеска 846. У тој чувеној педагошкој библиотеци она је отворила једну нову збирку одабраних радова са циришког универзитета, коју под именом „Прилози за · педагогику и психологију“ издаје Ог. Лапс, професор философије и педагогике на циришком Универзитету.

У своме раду г. Младеновић најпре пропраћа критички главне правце у педагогици и психологији (Хербарт, Вунт, Спенсер, Мојман, Бине-Симон). Он не налази међу њима никакву принципијелну разлику, јер сви они сматрају душевни живот као резултат спољна утицаја а друштво као производ воље појединаца. Душа детиња је по њима, не обзирући се на нијансе које нису битне важности, |абша газа, која се исписује спољним утисцима. Друштво, које је по овом схватању секундарна појава, може се изменити на основу планова и жеља појединаца, јер се иидивидуа сматра као примарна у животу у опште.

На супрот овом индивидуалистичком схватању ставља г. Младеновић, ослањајући се у Педагогици на Песталоција, а у философији на Хегела и поглавито на Липса своје гледиште. Г. Младеновић поставља педагогику уопште на философску основицу и указује на немогућност да се педагогика правилно разради без пречишћеног гледишта у схватању света. Ми жалимо што се на овоме месту не можемо упуштаги у његово излагање теорије (за то ћемо можда ускоро имати другу прилику), него ћемо ограничити на неколике напомене.

Не индивидуа него животна заједница, заједница живих створова и мртве стварности, је првобитна (примарна), а поједина бића и поједине ствгри су производ такве заједнице. Живе ствари се развијају, у мртвој природи нема развитка. Развитак је нарочито карактеристична особина душевног живота. Може се разликовати развитак појединаца, народа и це-