Učitelj

Нови Покрети у Васпитању 229

својим васпитним концепцијама. Модерна гранања тих изводних мисли означена су данас као нови школски покрети. Њихове међусобне разлике (и према старим) више су субјективне те се огледају у психолошком изгледу својих представника; и националне, (колективне) у колико се посматрања и прилагођавања врше у различитим социјалним срединама. Зато је нужно, ради тачнијег уочавања тих разлика, извршити проучавање у два правца: психолошки означити представнике; и одредити карактеристике разнородних социјалних средина.

По првој ствари рго!. Еегпеге усваја двојну поделу женевског психолога Тћеодоге Ејошгтпоу, уносећи у њу неке важне разлике, Одмах ћемо видети у чему се састоји та двојна подела првобитно посматрана у философији. Ејоџгпоу вели да постоје две различите врсте људи: идеалисти и материјалисти, да их је увек било и биће увек, да ће се међусобно огорчено критиковати и да та борба неће одвести ничему. То што су у философији идеалисти и материјалисти, у биологији су виталисти и меканисти, а у педагогији присталице и противници Русовљевих идеја — за и против активне, радне школе.

Противнике нове школе Еегпеге опет дели на двоје. Прво, оне, који се до ње у својим схватањима и не пењу, који је не разумеју, услед чега налазе апсурдним оно што они не могу „схватити и разумети. Другу групу противника чине људи који су већ прешли стадијум интуиције, те детињство никако не могу замислити, зато изводе законе, принципе, правила, програме и методе, као што се у геометрији из теорема изводе последице. Они су и сувише заузети општим да би могли запазити оно што је индивидуално, те су осредњи организатори и врло рђави педагози. Можда су то били они на које је мислио Воогде, кад је дефинисао педагога као човека који „не воле децу“.

Прави педагози су присталице нове школе, следбеници Русовљевих и Песталоцијевих васпитних начела; они су интунтивни и знају волети. Ти се данас налазе укљештени између две ватре: конвенционалиста и рационалиста. Конвенционалан је човек онај, који предпоставља оно што је већ предпостављено, верује у оно у шта остали верују, мисли сагласно са средином у којој је, и ради „како се ваља“. Таквих има нај-

више у свим друштвеним редовима те представљају највећег