Učitelj

498 | У ита JE

Али, пошто код сваког ученика друкчије траје време учења, док усвоји минимум градива из разних школских предмета, школа би требала да буде тако организована, да сваки ученик може учити или вежбати се дотле, док сам не буде задовољан резултатима и док не задовољи захтеве друштва. Међутим стари систем ствара од времена константну јединицу, која је иста за све ученике. Washburne напротив тражи, да извесна битна знања и вештине буду константни чинилац, коме ће радно време појединих ученика бити подређено, као променљиви чинилац. Овомезахтеву може се одговорити само системом индивидуалне наставе, по коме сваки ученик самостално израђује одређено градиво. Чим ученик сврши дати програм, прелази на програм следећег „разреда“. Разред овде значи објективно груписање наставног градива у облику детаљног плана, а никако групу учеика које колективно учимо. |

Систем колективне наставе не одговара принципима радне школе. За време других учитељевих излагања већина ученика је пасивна. Учитељ обично пропитује ученике усмено и тај начин сматра за утврђивање градива. Међутим, он на тај начин принуђава децу, да половину школскога часа слушају како друга деца рђаво излажу оно што они већ знају или чему су се могли научити савршенијим методими. Напротив томе, индивидуална школа је активна. Деца знају чему греде и труде се, да што пре сврше програм сопственога рада. Нема ту чекања на другове, јер сваки напредује према својој обдарености или своме темпу рада. Нема понављача, јер ученик ради одређени програм тако дуго, док га не сврши, а не враћа се и не губи време у понављању целога радног термина. У. Миппеђу се не напредује у целини, то јест у свима предметима истовремено, већ према појединим предметима. Ученик је, на пример, у рачуну у четвртом разреду, у земљопису и петом, у историји у шестом разреду. Али чим је у неком предмету измакао за две године, преостане да га ради и посвећује се предметима, у којима је заостао.

Настаје питање, који се предмети могу индивидуализовати.

Према МУазћритпе-у све науке и вештине, чији је минимум предвиђен за све ученике, треба предавати на темељу индивидуализма. Она знања, која Мазађигпе назива соттоп „еззепНајз“ могу се дефинисати као знања, која већина људи имаи