Učitelj

Појам и важност способности у васпитању 348

или нестати без икакве везе и последице по остале душевне функције и способности. Овакву концепцију налазимо и данас код многих људи па и код школских радника, који нису детаљно упознати са научним схватањем психичког живота. Исто онзко као што се многе природне појаве персонифицирају, персонифицирају се и: поједине. душевне моћи у људској природи.

Али, ова је концепција створена а рог и данас се не може одржати, јер-она не води рачуна о стварности. У ствари наш психички живот не претставља орман са серијом већих и мањих, пунијих и празнијих фијока, као што се некад мислило, већ јединствен организам у коме је све, што постоји, солидарно, хармонијско, нераздељиво и у врло тесној вези. Функције и појаве у њему нису просто поређане једне поред других, већ се налазе у конексији, у координацији, тако да међу свима има извесне хармоније. Кад се, на пример, једној индивидуи постави извесан задатак, онда, ако она има способности за тај задатак т.ј. ако овај спада у ону област за коју дотична индивидуа има диспозиције, она ће успети да га изврши, али тај се успех не може везати за ништа одређено у психичком животу дотичне индивидуе. Напротив, ту интервенишу многобројни комплексни психолошки Пре међу којима један доминира. Према томе, кад говоримо

» једној способности, ми мислимо на нешто што егзистира, али не као засебно биће, већ као функција, која се од осталих психичких функција:не може изолирати.. И зато „није довољно да извесне функције буду развијене; потребно је још, да развитак разних функција, које су од важности, буде хармонијски“ (Неле Рјетоп). Тој хармоничности, јединствености и узрочности не само међу психичким појавама и функцијама, већ и међу физиолошким и психичким (познат је утицај лучења гуштераче и других жљезда на ток и развитак душевног живота) — имају се приписати разне нијансе и комбинације појединих способности, јер кад би ове последње егзистирале самостално и кад би биле локализоване, онда нијансе и комбинације не би биле могуће.

Питање је сад откуд долазе разлике у способностима т.ј. откуда потиче то, да извесна личност боље успева у једној психичкој области, а друга у другој» Ми смо напред рекли, да је то последица неједнаких диспозиција са којима се поједине личности рађају. Али кад примимо теорију јединствености и хармоничности душевног живота и његових функција, онда нам опет није јасно зашто баш једна индивидуа да има диспозиције за ову функцију а друга за ону» Одговор на ово питање налазимо у факту, да код разних индивидуа постоје разни укуси, тежње и интереси. Укуси, тежње и интереси леже у дубини наше душе и на њима се оснива наш афективни живот, који претставља фундаменталну и најважнију покретачку силу, која цео психички живот ставља у покрет и која психичком животу даје овај или онај правац. „Очевидно, ми осећамо да ову снагу сишемо —- као