Učitelj

|

490 Учитељ

цима да „раде све што хоће и да живе како хоће“. Учитељ, који не би волео такве ђаке, и који би само покушао да замери штогод некоме од њих, био би будала, кога би, у интересу саме дисциплине, требало избацити из школе. Али шта ћемо радити са оним неваљалим ученицима, који су лењи, неучтиви, непослушни и лажљиви» А нико неће порицати да и таквих има у учионици доста, можда и сувише. Да их саветујемо и поучавамор Али то је већ трипут рађено, па није помогло ништа. Да их волимо Како можемо волети онога, чије поступке мрзимо, и чији је став, који је према нама заузео, дијаметрално противан нашим тежњама и намерама» Ђак, који је од куће донео читав баласт рђавих склоности, и ко ји више цени Једну биоскопску претставу и спортску утакмицу него све школе и професоре на свету, тај је ђак унапред одређен да буде наш противник. Наши се интереси очевидно сукобљавају: ми од њега тражимо рад, покорност и уљудност, а он нам пружа беспосличење, простаклук и подвалу. Између наше две воље судар је неминован. У том судару треба и мора да победи онај, који на својој страни има разум, закон и морал, а то је васпитач. Кад тако према ученицима поступамо у школи, ми их само припремамо за добар грађански живот, јер и у солидној држави закон и морал морају триумфовати над неваљалством и злочином.

Школска самоуправа, која се често препоручује као од„лично средство за демократизацију школе и ослобођење њено од јарма личне диктатуре, у основи није ни најмање супротна начелу васпитне стеге. И кад би сами ученици узели управу школе у своје руке, опет би морали завести неки ред у животу

својих другова, ако би хтели да им школа, као васпитна уста-

нова, остане читава и здрава. Промена би се састојала само у томе што би се дисциплинска надлежност пренела са наставника или управитеља на ученике. Све би остало морало остати по «старом: одржавање реда помоћу занимања, опомена, надзора, укора, кажњавања морало би се и даље примењивати у свој озбиљности и доследности, разуме се увек под контролом школског старешине као врховне дисциплинске инстанције. Идеална друштвена заједница, у којој сваки члан ужива "безграничну слободу, и о којој маштају оне политичке сања„лице, који се зову анархисте, јесте пуста утопија, која нема