Učitelj

рат

Путеви и странпутице наставе ручног рада 493

6. Главна потешкоћа: Још никако нису људи сагласни о сврси и задатку нове наставе. Све је још у развитку, у покрету који истражује; још се није образовала никаква устаљена теорија, а недостаје и било каква традиција, која би могла бити одлучна у сумњивим случајевима. Скоро сваки наставник ручног рада ради друкчије, и сваки велича своју методу као једино исправну. То свакако потстиче самосталније духове да траже за себе нове путеве; али то такође онемогућује сваки заједнички план и оставља нестваралачку главу збуњену и малодушну.

Ипак: потешкоће су зато ту, да их се савладава. Ако се само једном стекло убеђење, да наставу ручног рада треба као пуноправног члана уврстити у венац школских струка, то ће се наћи и средства и путеви да се отстране оне препреке. Поставимо дакле питање: Чему настава ручнога рада у плану ва«питања » : -

На ово питање треба у троструком правцу одговорити: «с обзиром на ученике, с обзиром на културну вредност и с об6-

· зиром на време. Пошто се дете не састоји само из духа, него

из духа и тела, то васпитање мора да пази и на образовање тела и у њему сасвим нарочито опет на образовање руке, чија многострана употребљивост и гипкост тако јако разликује ч0века од животиње. Али рука пролази без сумње сувише слабо у нашој досадањој настави. Од ње се доскора није тражило ништа друго до писање и цртање. Зацело да се не сме преви„дети да школа никада не обухвата целину васпитања, и несумњиво да су деца и раније ван школе била ваљано запослена рукама — код играња, при помоћи у домазлуку, у пољопривреди, код учења којег музичког инструмента итд. Али школа има интереса у том да и са своје стране негује вештину руке, да би је ставила у службу духовног образовања које она има првенствено да посредује. Ми познајемо присне везе између вида и пипања; знамо да нисмо схватили материјалне ствари, „ако их се нисмо дотакли, ми познајемо природни нагон већ малог детета да све што му показујемо узима у ручицу, као и неискорењиву наклоност посетилаца изложби да дирају предмете; сећамо се „гледања опипљивим оком“, упипања руком која види“ из Гетеових Римских елегија, те нам се смишљена нега интелигенције руке указује као неуклоњив захтев. Настава ручнога рада, која упознаје ученике са предметима и њиховим осо-