Učitelj

510 Учитељ

младе докторе (научнике) али стару децу. Детињство има свој специјални изглед, свој сопствени начин мишљења и осећања и нема ничега у себи бесмисленог и глупог, као што често то има у себи живот баш одраслих“. Ово исто истиче и Лав Толстој, говорећи: „Васпитање, као плански наметнуто формирање човека, по извесним теоријским обрасцима — није плодотворно, нити корисно, јер је неприродно и немоћно за разликовање, правог васпитног циља“.

Обично се у овом погрешном схватању детета, свесно или

несвесно, али увек са упорним уверењем, сервира, она позната _ дефиниција, како је дечја душа мек восак или (ађиа. таза, на коју може, ко год и што год хоће утиснути и написати, Изгледа, као да је многохиљадугодишњи живот човечанства пролазио једним утврђеним путем неког наслеђивања у психичкој организацији индивидуа, тако да у резултату ништа друго није могао дати до једну празнину, коју је могуће испунити несметано, слободно, како је коме требало или згодно било. За6оравља се, међутим, да ће васпитање само онда моћи испунити своју високу задаћу када се васпитачи ослободе илузије „чуднога постања из ничега“ и буду рачунали с научним и утврђеним принципима наследности, као што неимар мора рачунати са природним својствима датог му потребног материјала за рад. Треба несумњиво знати и схватити, да дете није само материјал, већ у првом реду личност која тражи само толико поштовања, да јој се остави природно право на природно самоопредељивање и самостално развијање. Дечак је индивидуалност својствена дечаштву, тј. способностима, инстиктима темпераменту, једном речју — животу и природи дечака.

„Под индивидуалношћу ја разумем —- вели филантроп Фребел-урођену сваком човеку, али њему једино својствену све· укупну особеност. Она се у свакој личности појављује у специфично — особеној форми, у чему се манифестују неједнакости и драж лепоте човековог живота; у њој се рађају и еволуирају природним током појаве, које собом синтензирају сву чаробност и срећу живота човековог, његову активност, животну отпорност и продуктивност. Без индивидуалности, задовољство и срећа у животу личности постају химере, јер је на индивидуалности основана делатност човека, одговарајућа диспозицијама, која опредељује у почетку индивидуална својства и особине једне ЛИЧНОСТИ, ..... " Зато и посао васпитачев није да меси и гњечи ту индивидуалност, подводећи је под извесне обрасце, шаблоне и мере превентивности и репресалија, већ да јој помогне, да се развије самостално и што изразитије изазове, да би јој напоре свих њених својстава очувала ради формирања њене целине и потпуности. „Зар је допуштено у ма каквом раду —- наставља Фребел — захтевати и тражити од два, од стотине, или хиљаде деце једно — еквивалентно и по боји гласа и по рукопису, или