Učitelj

372 Катарина М. Радовановићева

интелектуалне и моралне навике у функцији социјалних преображаја. С друге стране ове промене имале су увек за главни покретач психолошке процесе који су долазили од еволуције нових генерација и самога детета.

Социолози су нас истина учили да је прелаз од друштава принудног или традиционалног типа ка развијеним друштвима са „органском солидарношћу“ био обележен дубоким променама морала и људског разума. Ако се за пример првих друштава узму такозвана „примитивна друштва,“ а за пример других друштава узму демократска друштва, може се оценити сва еластичност којом психологија човека располаже.

Значај нове педагогике је дакле превелики. Еволицуја зрелих друштава, као што смо обележили, почиње да налази одјека у школи.

Само једна радикална измена школе у смислу победе интелектуалне и моралне кооперације над психолошким тешкоћама уотиште, омогућава да се назре једна одговарајућа измена у дечјем духу, то ће рећи, једно решење савремених социјалних пропроблема. У Васпитање и светска криза

Резиме предавања М. Ј. Ј. Уат де Геешо, проф. Унив. у Геуае (Холандија)

Некада је човек био довољан сам себи. Породица, племе, народ могли су живети егоистички, индиферентни према животу других племена и народа. Један народ могао је да пропадне или да се развије, да буде уништен или да друге уништи; његов живот није био праћен љубављу других. Научни прогрес и модерна техника, наступање доба машине и електрицитета, изменили су све то. Човек је уништио простор; саобраћај све бржи, телефон и телеграф, радио и кинематографија, сјединили су народе света у једну светску заједницу. Ово техничко јединство света није само један сан; то је једна неизбежна стварност; па ма шта наступило ми смо од света начинили један јединствени организам, са једном оријентацијом идеја, угодности, новца, са једним преосетљивим нервним системом који обавештава одмах сваки део света о ономе што се дешава у свима другим деловима.

И ма да је ово техничко јединство света савремена стварност, човек га досад није признавао у своме социјалном и политичком животу. Он је продужавао да живи тако као да су народи у суштини издељени. Резултат те заблуде је светска криза; не може се некажњено не признавати стварност овога јединства. Нема другог излаза: човек треба или да се уистину одрекне онога што је стварно у домену науке и технике (што је очевидно немогуће) или да свој социјални и политички живот саобрази овом прогресу. То значи једну промену која води од анархије ка органском јединству.

,