Učitelj

Домаћа књижевност 387

живота и његово напредовање. Такве особине имају само „апсолутне вредности“, које у свом збиру чине оно што зовемо „култура“. „Образовање и није ништа друго до култура индивидуе“, вели др. Хесен. Колико има врста културних вредности толико има врста образовања наиме: морално, научно, правно, уметничко, религијско итд. — Образовање не може бити слободно, без принуде (дисциплине), као што су мислили Русо и Толстој. И један и други су погрешили, јер су слободу схватили као факат, а не као циљ. Слобода, по Хесену, није чињеница већ задатак васпитања. Међутим принуда није нешто произвољно, него је факат живота. Принуда се може отстранити једино развијањем личности. „Слобода као задатак не искључује већ претпоставља факат принуде“. Рад било духован било телесан нужно захтева дисциплину, што не значи механичку принуду или слепо покоравање (дресура). Дисциплина само одређује што се мора постићи, а избор средстава и путева оставља личном просуђивању. Јер личност се може образовати и створити само слободним радом на надличним циљевима. Тако се појам слободе подудара са појмом личности и задатак моралног образовања је развиће слободе у човеку.

У првом делу „Основа“ (Гл. Ш—УП) др. Хесен излаже своју теорију моралног образовања. Разликује три ступња: претшколско образовање, школско образовање и слободно или ваншколско образовање. — Човек се рађа као аномно (безаконо) биће. Дете не познаје законе саобразног морања, за њега постоје само нужности природе. Игра као најважнија дететова активност има аномни карактер, она је бесциљна делатност. Као први ступањ човекове активности игра има дубок животни смисао. Основни проблем претшколског моралног образовања је организовање игре тако, да води ка учењу, као вишем ступњу активности. Фребел је тачно истакао мисао да је проблем претшколског образовања проблем организације игре. Али ни Фребел, а још мање г-ђа Монтесори, нису правилно решили постављени проблем. Док је Фребелов систем једнострано идеалистичан, дотле је систем Монтесори механичко-сензуалистички. Др. Хесен оштроумно и документовано критикује систем Монтесори, чему би се тешко шта могло додати или одузети. Систем Монтесори је толико рационално удешен, толико рафинирано извештачен, да се о некој дететовој саморадњи не може ни говорити. Фребел је пао у грешку кад је игнорисао психо-физичку природу детета, а Монтесори је пала још у већу грешку кад је игнорисала целину дететове душе. „Монтесори, полазећи од своје застареле сензуалистичке психологије, гледа на дечју душу као на просту суму појединих чулних органа“. Код Фребела прети опасност да се игра изопачи у забаву, а код Монтесори и нема игре у правом смислу, њу је заменило пасивно механичко вежбање. Др. Хесен изводи синтезу

25%