Učitelj

Домаћа књижевност 541

приговоре једном проблему, па тек онда утврђује истину. Такав поступак даје делу печат научнички. На пр. Хербат Цилерова педагогика полази са многим утврђеним претпоставкама при расправљању васпитних проблема. Она полази као да је код тих питања постигнута потпуна сагласност. Хесен тако не чини: он проналази многе проблеме, пред којима неће да жмури, него их напротив узима у расправљање. Проматра их свестрано и после свега критиковања доноси закључке које читалац прихваћа без принуде.

Хесен је модеран човек и напредан педагог. Он није хтео да остане код својих првих педагошких схватања. Он сам признаје да је његово прво издање пре рата на руском језику застарело, и да му је потребна озбиљна коректура према најновијим резултатима савремене педагогике. Он је то своје дело прерадио и допунио новим градивом. Ово је дело већ изишло још на пољском, а ускоро ће изићи на чешком и бугарском језику. Хесен изјављује у Предговору југословенском издању да је ово дело стварно „сасвим нови рад“ који се још није појавио на руском језику, премда су „основне идеје“ његове књиге на руском језику и „метод испитивања остали исти“.

Хесен је познат као радник у немачкој, француској и енглеској стручној књижевности.

За Хесена је педагогика тесно везана за филозофију. По њему је филозофија наука о културним вредностима (ово је по Рикерту): о његовом смислу, саставу и законима. Но ове вредности јесу и циљеви образовања, те онда „свакој филозофској дисциплини одговара и нарочити одељак педагогике, у виду неког њеног примењеног дела“. По њему педагогика зато што црпе своје главне принципе и своју поделу из филозофије, она је у првом реду примењена филозофија. Затим Хесен изводи: правила која педагогока утврђује („норме“) „не могу се заснивати само на овим филозофским дисциплинама, већ претстављају тако исто и уношење психолошког и физиолошког материјала“, чиме је признао за основицу и психологију и физиологију. Пошто се „циљеви образовања поклапају с циљевима културе онда је јасно да мора бити толико врста образовања колико има врста културних вредности“ (16—17). Образовање и није ништа друго до култура индивидуе и оно се не може никад завршити.

Стојећи на гледишту да је „проблем образовања уједно и проблем културе“ (стр. 19), Хесен узима у разматрање негацију културе код Русоа и Толстоја. Он овде успешно по нашем схватању изводи да је њихово негирање културе само привидно, „само маска иза које се скривало неко њихово још дубље тврђење“ (19). О овоме Хесен развија под натписом „Идеал слободног образовања.“

Ми овде немамо простора да бисмо посматрали фину анализу Русовљеве педагогике коју изводи аутор, нарочито разлагање узрока и разлога одрицања културе, о подели рада у друштву због