Učitelj

Домаћа књижевност 707

моноидеизам. Међутим, како не постоји апсолутни моноидеизам (сем у извесним случајевима болести), већ само релативни, то и Рибо претпоставља код пажње извесну претставу водиљу, која привлачи само оно што се на њу односи, употребљавајући при томе сву |мождану активност у своју корист.

Према свему, пажња се састоји у васпостављању релативног јединства свести. Она има свој предмет, те није чисто субјективна промена, већ извесно знање, извесно интелектуално стање. Али то још није довољно за њено дефинисање, у оном смислу како је Рибо схвата. Рибо нарочито води рачуна о прилагођавању, које увек прати пажњу, из којега се она, по њему, поглавито и састоји. „Моторне манифестације, каже он, нити су последице нити узрок, већ су елементи пажње... Уклонимо ли потпуно покрете, тиме ћемо потпуно уништити и пажњу.“

Тако Рибо долази до овакве дефиниције пажње: „Пажња је интелектуални моноидеизам са спонтаним или вештачким прилагођавањем индивидуе.“

После ових разматрања о пажњи уопште Рибо прелази на детаљно приказивање механизма спонтане и вештачке пажње и болесних стања пажње.

Пажња је по Рибоу испрва имала само биолошку вредност. Њени први облици били су везани за најбитније услове животињског живота, за нагон за одржање, и као таква она је била преимућство првога реда у борби за живот. Данас је та пажња много изгубила од својих првобитних особина, али су се ипак неке, онда целисходне, радње одржале и до данас, као што су на пр. покрети обрва, очију и уста („Зинуо од изненађења“). Дизање обрва код изненађења (данас инстинктивна радња, јер се врши и код слепих од рођења) омогућавало је животињском човеку да очи отвори врло брзо и добро уочи ситуацију, а отварање уста да узме што већу количину ваздуха за напоран рад у нападу или одбрани.

Хотимична пажња је временом постала из спонтане. Она је у исти мах и резултат цивилизације и њен узрок. Чим је човек из буди којих узрока изишао из стања дивљаштва (оскудица у дивљачи, намножавање људства, неплодна земља итд.), морао је или пропасти или се прилагодити новим сложенијим условима живота тј. радити. Тако је и хотимична пажња у новом стању спонтаној у животињском животу, постала фактор првога реда у борби за живот. Интересантно је напоменути да се хотимична пажња појавила на свет, по Рибоу, прво преко жена, које су, из страха од батина, морале да раде све оне досадне послове за које човек није имао воље.

=

Рибо спада у ред оних савремених психолога који су одлучно стали на природњачко гледиште у схватању психолошких проблема. Он полази од мишића и крви, од самог организма, од првих почетака живота, а не од метафизичких спекулација, као што то још и данас чине многи психолози. Са филозофијом он кида све

45%