Učitelj

О педагошком интелектуализму 21

О педагошком интелектуализму

— Од професора Универзитета В. В. Зјењковског —

Строго узет појам интелектуализма је чисто психолошки појам и означава онај правац у психологији, по коме су интелектуални процеси главни процеси у систему душевног живота; сви остали процеси су модификације или продукти интелектуалних појава. Хербарт је изградио најстрожији и најдоследнији систем психолошког интелектуализма,; он је сводио сву разноликост душевног живота на узајамни утицај и узајамне односе „претстава“. Хербартов систем и у целини и у појединим ставовима одавно је изгубио своје раније значење. Главна заслуга да се савлада Хербартов интелектуализам припада Вунту, чији се велики психолошки дар развио у борби против Хербартове психологије.

Али поред психолошког интелектуализма, историја духовног живота и стваралаштва зна и за друге облике интелектуализма, који имају мањи и ограниченији карактер; такви правци не дају интелекту централно и главно значење у систему психичког живота, већ само у некој одвојеној сфери духовног живота. Тако, постоји врло непоколебљив у историји филозофије етички интелектуализам, чија се суштина своди на два става: на признање да човек врши зло због незнања и да се помоћу утицања на интелекат, путем објашњења и открића добра, може човек да упути на пут добра. Први се став односи на питање о природи и условима етичке оцене: формално се признаје да је човек увек склон добру и само услед незнања, непажње и уопште услед погрешака интелекта човек види у злу добро и истиче за свој циљ рада зло, прихватајући га као добро. Други став етичког интелектуализма, иако ЕУ унутрашњости везан с првим, не следује из њега са безусловном нужношћу; он се односи на етичко стваралаштво, на то, како да се сам човек ослободи служења злу и како од служења злу и другога да ослободи. Етичком интелектуализму највећа супротност је хришћанска етика, како је то нарочито снажно показао блажени Августин. Свест о греху, када се продуби, води етичком волунтаризму, тј. признању, да ми вршимо грех, идемо путем зла, не зато што зло признајемо за добро, већ зато што зло бирамо као зло. Разуме се, да и погрешке у оцени ту имају своје значење. Међутим воља а не ум врши избор некога пута: наши поступци су везани са нашом вољом, са нашим жељама, захтевима, осећањима, а не са сфером интелекта. Не треба рећи, да је наша душа увек на добро упућена: при пуној свести, да пут којим идемо води злу, ми ипак можемо изабрати тај пут. То значи, да је разликовање добра и зла само један тренутак, који се може с извесним правом