Učitelj, May 01, 1934, page 40

680 ЦПв. Ђ. Поповић

1931 године писао свој чланак „Југословенска национална. школа“ (Споменица једне учитељске генерације 1921—1931 г.). Догођаји који су се одиграли после његовог светосавског говора и у српском народу и у свету, доказали су, да је правилно схватио развој човечанства. С поносом је могао 1931 године да се позове на све оно што је казао у својој светосавској беседи 1890 г. и прстом да покаже на многа већ остварена. његова предвиђења. Са нарочитим задовољством човека коме: се предвиђања и жеље испуне, Аџић је 1931 г. указао на јединство не само свих Срба, него и на уједињење свих Срба, Хрвата и Словенаца у једну моћну националну државу Југославију. Што му је 1890 г. био само сан далеке будућности, сада је била стварност. Поред Југословена данас и Чехословаци и Пољаци имају своје националне државе. Тиме је остварен историјски предуслов за уједињење свих Словена у једну велику словенску државу. Тако је садашњост дала још један доказ више да је национализам „једна неизбежна етапа, неизбежни период у развијању човечанства од простијих облика свога битисања ка сложенијим и савршенијим.“ То је у најновије време потврдила и бољшевичка револуција у Русији. ТИ ако је бољшевичка идеологија у основи антинационална, они су у пракси морали прибећи организовању Совјетске Уније на неционалним начелима. Можда су у томе чак и претерали, па отишли у сувише велики национални партикуларизам, који ће продужити и отежати стварање јединствене руске нације.

Ера национализма није на измаку, као што неки погрешно мисле и тврде. Она је тек у почетку, тек у првим фазама својег природног развоја. Данас се тек стварају јединствене националне државе Италијана, Турака, Немаца, Чехословака,, Југословена и Грка, а народи Азије тек се почињу национално да буде, тек ступају у национални период свога развоја. С тога је без икаквог ослонца и научног и историјског тврђења, да је национализам већ преживела фаза човечанства и да данас претставља регрес и реакцију. — Национализам није ничије ни средство ни оруђе, него неизбежна етапа и има своју природну историјску улогу. Много ће, не деценија, него столећа морати проћи док се човечанство помоћу националног живота припреми и оспособи за живот у периоду алтриуистичком, који ће доћи после националног периода. Оплемењивање човека иде врло! споро, далеко спорије но што се обично мисли и верује.

Кад ствар тако стоји онда је јасно да у националном периоду и школа, као врло важан фактор друштвеног живота, мора бити национална. Зато и наша школа мора бити национална, мора бити југословенска, што значи, мора бити у националном југословенском духу и у смислу сувремених југословенских народних идеја — како каже пок. Аџић. Школа