Učitelj

680 ЦПв. Ђ. Поповић

1931 године писао свој чланак „Југословенска национална. школа“ (Споменица једне учитељске генерације 1921—1931 г.). Догођаји који су се одиграли после његовог светосавског говора и у српском народу и у свету, доказали су, да је правилно схватио развој човечанства. С поносом је могао 1931 године да се позове на све оно што је казао у својој светосавској беседи 1890 г. и прстом да покаже на многа већ остварена. његова предвиђења. Са нарочитим задовољством човека коме: се предвиђања и жеље испуне, Аџић је 1931 г. указао на јединство не само свих Срба, него и на уједињење свих Срба, Хрвата и Словенаца у једну моћну националну државу Југославију. Што му је 1890 г. био само сан далеке будућности, сада је била стварност. Поред Југословена данас и Чехословаци и Пољаци имају своје националне државе. Тиме је остварен историјски предуслов за уједињење свих Словена у једну велику словенску државу. Тако је садашњост дала још један доказ више да је национализам „једна неизбежна етапа, неизбежни период у развијању човечанства од простијих облика свога битисања ка сложенијим и савршенијим.“ То је у најновије време потврдила и бољшевичка револуција у Русији. ТИ ако је бољшевичка идеологија у основи антинационална, они су у пракси морали прибећи организовању Совјетске Уније на неционалним начелима. Можда су у томе чак и претерали, па отишли у сувише велики национални партикуларизам, који ће продужити и отежати стварање јединствене руске нације.

Ера национализма није на измаку, као што неки погрешно мисле и тврде. Она је тек у почетку, тек у првим фазама својег природног развоја. Данас се тек стварају јединствене националне државе Италијана, Турака, Немаца, Чехословака,, Југословена и Грка, а народи Азије тек се почињу национално да буде, тек ступају у национални период свога развоја. С тога је без икаквог ослонца и научног и историјског тврђења, да је национализам већ преживела фаза човечанства и да данас претставља регрес и реакцију. — Национализам није ничије ни средство ни оруђе, него неизбежна етапа и има своју природну историјску улогу. Много ће, не деценија, него столећа морати проћи док се човечанство помоћу националног живота припреми и оспособи за живот у периоду алтриуистичком, који ће доћи после националног периода. Оплемењивање човека иде врло! споро, далеко спорије но што се обично мисли и верује.

Кад ствар тако стоји онда је јасно да у националном периоду и школа, као врло важан фактор друштвеног живота, мора бити национална. Зато и наша школа мора бити национална, мора бити југословенска, што значи, мора бити у националном југословенском духу и у смислу сувремених југословенских народних идеја — како каже пок. Аџић. Школа