Učitelj

59 Вагнерове мисли о младежи

Правило је за владање у љубави невиност. Свака је повреда грех. Колико и да се чини тежак и тврд овај закон, једини је који је добар. Изван њега има места само за лошу робу моралну. Мсто је тако тешко бити и лојалан и честит: али се зато никад није изводило из тога да су лаж и крађа допуштене. Нека овај, који падне, заблуди на који било начин и огреши се о поштовање самога себе и љубави, зна да је учинио зло! Али назвати зло добрим, зато што је зло тешке избећи, горе је него трешити у владању, то значи изопачити своју савест. Тај принцип мора бити исказан с апсолутним ауторитетом. — Никада не престати називати зло: зло!

Истина морална и социјална је као један од оних надгробних записа поред којих сав свет пролази идући за својим пословима, а који се с дана у дан губе све то више, док не стигне једно услужно длето да удубе црте у том иштећеном камену, тако да сав свет буде приморан да га опази и да га чита. То је лето у рукама малога броја људи који се упорно нагињу према старом запису, не марећи што ће бити гурани и тискани на камен од непажљивих ногу пролазника.

Христос је рекао свима оним који су тражили и радили: Поверите се Оцу, предајте се Браћи. Он је рекао између осталога ову реч која је средиште све правде: Душа више вреди од света. Он је тражио мале, оне који су погажени и заборављени, пук, дете, велике труде и дубоке патње, простоту, пожртвовање. Говорећи само оно што је преко потребно да се не би множиле речи, бацио се сав на дело и препоручивао верност у малим стварима, и тако је он још као начињен за нас. Одбаците све непотребне коментаре, све што се додаје његовој личности и његовом науку; ставите се пред тај крст на калварији и ви ћете га видети добро: Са дна ваше савести, кроза свете болове Праве„дника свих времена, кроз то чуство правде тако живо у модерној души, ви ћете чути како вам нешто говори: Ево истине за човека: Поверавати се, предавати се. Спас овога света долази од оних који су вршили тај закон до смрти.

Има напослетку једна тачка од знамените важности, и она треба да привуче пажњу свакога озбиљног мислиоца. Јеванђеље је тако човечанско да се ни они, који га не би познавали или би одбацивали неке делове из њега, не би могли уздржати а да се не сложе с њим чим би се одлучили да живе добрим животом. Веома је тешко поштовати човека у његову разуму, у његовој савести и у његовим правима, и да се не приспе дотле, не велим да се верује у Оца, у вечну Правду и у вечни живот, али бар да се не владамо тако као да верујемо у то. Јер онај који је приспео дотле већ је подигао, у свом срцу и у својој делатности, олтар непознатом Богу. Исус би му рекао: Ти ниси далеко од царства небескога.