Učitelj

Савремене реформе тежње у области наставе и васпитања 267

нижем курсу. Ту не постоји систем разреда према добу старости, место разреда су лабораторијуми за поједине предмете. Лабораторијуми, наставна средства и књижнице су уређени с обзиром на сваки поједини предмет. Ђак има свој годишњи рад, разредељен на месечне делове. Ако је на пр. у петом разреду пет главних предмета (историја, земљопис, литература, математика и природопис), ту ђак добија сваког месеца пет обавезних задатака (предметних делова), а за годину педесет. Детаљнији распоред градива и напредовање у раду слободни су. Ђак убележава на прегледу и у свом листу количину обрађеног градива. Ова наставна метода има ова преимућства: одржава се интерес ђака и буди саморадња, настава се не прекида на неприродан начин; постиже се максимум делатности и повећава одговорност ђака. Концентрација градива је боља и целисходнија. Однос учитеља према ђаку је природдији; ту не постоји страх, место њега развија се поштовање и љубав, јер учитељ не прети ђаку оценом и казном, већ га саветује и потпомаже. Индивидуална настава је овде најбоље спроведена и заступљена. Далтонски план има и своје наличје: он није погодан за млађе ђаке, затим ту се претерује у истицању индивидуализма, нема довољно кооперације између ђака и наставника, као и између самих ђака. Тако исто једнострано учење из књига значи повратак интелектуализму у измењеном облику.

Поред далтонског плана важан је у Америци реформни покушај винетски. Његов творац је Сагебоп У. М/азлбаг. Главни принципи овог покушаја су индивидуална настава у вези са заједничким радом код извесних предмета. Наставни час није сталан за све, радно време се прилагођава разним индивидуалностима ђака. Школа је радна, сви предмети се не уче одједном. Ђак може бити са појединим предметима у разним разредима. Установљен је минимални програм за све ђаке. Групни пројекти, драматизације, дискусије и скупштине заједничке су. Уџбеници су удешени за самоуке. Способности, вештине и умешности ђака тачно се испитују и мере.

Сем ових постоје и многи други школски покушаји у Америци, нарочито Јоћапзоп-ова школа у РЕопћор-у, школа професора Ј. Мепат-а у Маззоиг, (Колумбија), Рабађа школа у Њу Јорку, Мапоуа школа у Гару (Индиана) и друге. Њих описује чувени амерички педагог Ј. Пемеу као смер и тежњу данашњега друштва за стварањем нових материјалних и моралних вредности. Нова школа, која треба да одговара овом циљу истиче принцип рада, развој свих животних сила, васпитање за живот и данашње друштво. Дух нове реформне школе је по Дују у томе што тражи спајање васпитања са средствима на корист индивидуе и друштва. Активност ђака, вежбања чула и мишића нема само утилитарни значај, већ и културно формални, ђак се учи тачности, посматрању, његове интелектуалне способности се развијају. Острањују се оцене и награде. Сам рад постаје циљ, он појачава интересовање ђака. Нова школа развија проницљивост, животну храброст и одговорност. Градиво се концентрише око практичних и конкрет-