Učitelj

268 Миодраг В. Машић

них задатака, које пружа практични социјални, економски и политички живот.

Руска школа је огледала да оствари идеје новог васпитања које су никле на Западу, само прилагођене новом политичком и економском поретку у Русији. Пре свега промењен је идејни основ наставе. Историјски материјализам прожима целокупно градиво, нарочито историју, природне и социјалне науке. Циљ целокупног васпитања и наставе је одређен циљем јединствене тежње руске државе за социјалним преображајем. Тај циљ је истакао Луначарски 1918 год. Према томе декрету руска школа је јединствена, у њој влада метода политехничког рада. То је социјална школа, која преузима многе функције породице и њеног старања и води колективном радном животу. Ђаци и учитељи чине школски колектив. Томе циљу служи самоуправа, учешће ђака у опште корисном раду и побољшавању живота, комплексни наставни систем за школе првог ступња, метода пројеката, самосталност и саморадња ђака. Рад у радионици, графичко изражавање, практично искоришћавање, и примена математичког знања, лабораторна метода у природним наукама су принципи школе другог ступња. Декрет Луначарског наводи три извора самоучења ђака: природу, _ рад и друштво. На тај начин је одређена и улога учитеља: „Буди интерес а остало ће доћи само по себи, јер се деца осећају слободни и радосни градитељи свога живота.“ Школа треба да буде припрема за животно стварање. Стога се организују екскурзије, како би школа била у најтешњој вези са животом у граду и селу, са градском и сеоском производњом. Постоје родитељска и наставничка већа, која школу још више везују непосредно за живот и друштво. Наравно, да су многе ове идеје сада напуштене.

На реформу школства у целом свету утицала је својом пропагандом и својим практичним опитима Лига за ново васпитање, основана 1921 год. у Женеви. Њен творац и вођа је познати педагог А. Феријер. Лига је отворила прве опитне школе по селима у Швајцарској. Главни принципи ових школа су: припремати дете да се у свом животу управља својим разумом, да развије и повећа духовну енергију. Васпитање у овим школама води рачуна о индивидуалности ђака; дисциплина треба да допринесе ослобођењу душевних сила, које дремају у детету. Целокупна настава треба да пробуди унутрашње интересе детета, то јест такве интересе који се испољавају у разним ручним, интелектуалним, естетичким и соњијалним делатностима. Лична и колективна дисциплина се организује заједнички од деце и учитеља; та дисциплина треба да појача осећање индивидуалне и социјалне одговорности. Суревњивост и завист треба да ишчезну из васпитања, на њихова места треба да се оствари сарадња која упућује дете на колективност. Коедукација не значи само заједничку наставу, већ заједничко васпитање; она претпоставља сарадњу, која потпомаже узајамни благородни утицај мушкараца и девојчица. Ново васпитање не припрема само за будући живот 'и друштво, већ васпитава личност, свесну свога достојанства. — По свом уређењу