Učitelj

· Ђура Јакшић као педагог 219

по природи својој они су били романтичари, реалистама их је начинио живот.

Тежак је био живот овога нашег уметника, — можебити најтежи у раном детињству, мажену и размажену у родитељској кући. Као што отац великога филозофа Серена Керкегора (најоргиналнијега и најбогатијег духа данског, као што рече Хефдинг), који је, као дечак од дванаест година, чувајући гладан на цичи зими стадо на рингкебиншкој пустари једној, у своме очајању опсовао Бога, па после (ако је и постао тако богат да је већ у четрдесетој години престао привређивати), ни као старац од осамдесет и две године, није могао заборавити то хуљење, тако ни Ђура Јакшић није могао да заборави неправде што их је у детињству чинио својој баби Тоди и држао је, као што је казивала његова жена Тина, да га толике недаће у животу постижу као казна за оне неправде. Али с упорством (свакојако прадоживљај његов) развијала се и његова истрајност. Сви смо ми били заведени и од његова млађега брата Максе (који је увек био бољи ђак од Ђуре) и од његова пријатеља Вуловића да је Ђура био рђав ђак у гимназији. Али Ђура, ако је и био слабији од Максе, није био слаб ђак. Вуловић вели да је Ђура био и у П. разреду међу последњима и да је рекаооцу, о школском одмору те године, како не може више да буде ђак: не може да учи напамет, а неће да седи у последњој скамији с најгорим ђацима. Појављивала се сумња: како је он могао прелазити из разреда у разред, ако је био међу најгорима ђацима» И сумња се показала оправдана, — из архивских података Ивићевих сазнали смо да је Ђура првих семестара увек слабије учио, али нионда није био међу последњим ђацима, а што је даље ишао, и сваке године, и свега свог средњошколског школовања, бивао је све бољи и Ш. је разред чак с одликом свршио. Није дакле слаб успех био разлог што је напустио средњу школу, као што се досада мислило, него његов нагон на уметничко стварање коме није могао одолети, — свакојако и опет прадоживљај његов.

Из тога можемо извести још нешто. Већ дете Ђура показује да уме да прегне, да има концентрационе снаге, да уме да постигне што себи у задатак стави или му је (ово свакојако ређе, иу одлучним моментима) стављено од других. Ако с почетка и слабије учи, на крају се године показује све бољи. Та концентрациона снага јавља се у њега и касније, и, поред свега нередовног школовања, јаче него у његових песничких другова, — самештана и савременика. Они су свили Стеван Владислав Каћански иђЂурајЈакшић, и Змај Јован Јовановић и Лазар Костић из онога краја кога је средиште Нови Сад, сви се задржавају у њему, и у исто доба, у трећој четврти 19. столећа. И од свих њих је Ђура Јакшић, и крај све своје толико пута прокламоване несређености, и крај све своје бујности, и крај свих својих страсти, и крај свега тог што једини од њих није имао тако звано редовно више образовање и што је од свих њих био у најтежим материјалним приликама (али уне-