Učitelj

Библиографија 315

мерени са узраста на узраст, неки мењани и прилагођавани нашем детету и нашим приликама, а неки чак и потпуно одбацивани.

Тако је постала београдска ревизија Бине-Симонове скале.

Карактеристика београдске Бине-Симонове скале је тројака. Пре свега г. Стевановић је покушао да у ову ревизију унесе „мало више система и плана приликом расподеле тестова на узрасте“, што, сем Терманове, није случај ни са једном другом ревизијом, па наравно ни са самом оригиналном Бине-Симоновом скалом. Тако је г. Стевановић, између осталога, нарочити план спроводио у распореду тестова памћења. Тестове механичког памћења (механичко понављање бројева и дословно понављање реченица) унео је у године пре 8, где им и јесте место, осму — преломну годину механичког и логичког памћења оставио је без теста памћења, 9 години додао је а у 10 задржао тест логичког памћења...

Друга карактеристика београдске ревизије је у томе што она није рађена само на основу испитавања београдске — варошке деце. Супротно страним ревизијама, које су рађене поглавито за великоварошку децу, г. Стевановић је учинио покушај да нађе тестове који би важили не само за Београд, већ и за, мања места у унутрашњости, као и за села,

Трећа карактеристика тиче се мерила за респоред тестова на поједине узрасте. Г. Стевановић је и овде заузео сасвим исправно гледиште. Мојман, Штерн, Годард и још неки други психолози тражили су за мерило 75%, успеха у једном тесту, па да се и он може узети за тај узраст. Према томе тестови са успехом изнад тога процента били би за тај узраст лаки, а тестови са успехом испод били би тешки. Бинеово мерило кретало се између 60 и 90%,, а Терман је мерило одређивао емпиријски. Г. Стевановић се такође није држао једног мерила, већ је за сваку годину, односно за сваку групу тестова за годину узраста, одређивао просечни процент успеха (за У 88, 9, за МГ 74, за УП 69, 3, за УШ 66, 4, за 1Х 65, 5, за Х 61,4, за ХП 64, 4). Карактеристика његових процената је у томе што они, за разлику од Терманових, постепено опадају са растењем узраста, показујући тек у десетој години једва приметну неправилност. Ако се изузме велики процент успеха у тестовима за пету годину, који је добивен од деце београдских забавишта, а који би се испитивањем сеоских петогодишњака свакако знатно смањио, онда смо у мерилу г. Стевановића добили једно од најбољих мерила која постоје.

Главни недостатак београдске ревизије Бине-Симонове скале може бити у томе, што је рађена на основу испитивања врло малог броја деце (свега је испитано 447 деце, од којих 246 из Београда, 201 из Крагујевца, Пирота и Билећа, а само 108 из три села), Стога резултати до којих је дошао г. Стевановић нису дефинитивни, него ће се у многоме поново морати проверавати, допуњавати, мењати па чак изнова утврђивати. Такав је на пример случај са тестом „састављање једног четвероугла из два троугла.“ Овај се тест у Термановој серији као иу Бине-Симоновј скали, налази у петој години. Г. Стевановић га је на основу својих испитивања померио за пуне три године навише — у осму годину, и нашао да га у тој години сеоска деца решавају са 51 4%, а варошка са 63%, успеха. У девет сеоских школа ја сам проверавао ове резултате, па сам нашао да је ова тест лак за осму годину (Умка: 79,31%, Шиљаковац: 80,959,, Лесковац: 73,91%, Баћевац: 75,51% М. Моштиница: 80%, Вранић: 69,380%, Барич: 66,67%, Гунцате: 66,66%, просечно: 76,59, Испитано: 288 деце), те ће му по свој прилици бити место негде од 5 до 7 године, а можда и у самој петој години, као што су нашли Бине-Симон и Терман.

Рад г. Стевановића, и крај овога заслужује нашу озбиљну пажњу, јер је то први озбиљан покушај да се утврде норме по којима ће се у будуће моћи одређивати и мерити способности наше деце.

Умка Вит. С. Радовановић

Акзепе Бапкоу1с; рго!. ОСЕ. које и Уг5си. Ргег1еа 18[о11је редаг ове. Тудапје рбсеуо. Угзас, 1934., вг. 80, в:7. 178, сепа 17 атага. — Нема сумње да је нашим ученицима учитељских школа потребан један потпуно савремен уџбеник за историју педагошких мисли. „Историске педагогике“ Петра Деспотовића и Стјепана Басаричека, ако нису сасвим застареле, оно више не могу да служе као уџбеници који ће у потауности правилно да оријентирају наше младе учитељске кандидате у развоју педагошких мисли и школских система у прошлости. И што је за највеће жаљење